Kad vidiš mrak

Džin se sliva sa tamom šume u noći. Njegovo prisustvo možeš da nazreš tek po mestimičnom odsjaju alke koju nosi na uvetu. Ali ni tada zapravo ne znaš ko je u stvari on. Kakogod, džin je u šumi i sad. Džin ne obitava samo u šumi. Nađe se u gradskom parku, u haustoru, na magistrali, benzinskoj pumpi… Dođe da osmotri, odmeri, da smisli, iskombinuje i odabere posebnog nekog. Po njemu posebnog, svakako. Sačeka da padne veče i da se dan zavije u mrak. Tada posebnog mami u šumu svojom pesmom.

Džinov glas dopire do velikih daljina. Tonovi su jasni i mnogo tiši nego što mi sve ovo zamišljamo. Džinov glas, tačnije džinova pesma, isprva zvuči prilično ravno. Tek nešto kasnije dobija prelaze, ukrase, oblik.

Onaj koga je džin odabrao, bez učešća volje, sasvim nagonski, polazi tamo. Džinovu pesmu čuje jedino on.  Hoda polako, kao u snu u kome sanjač hoda polako. Na čas se prene, kada se nađe nadomak šume ali tad džinova pesma, matematički tačna u svakom taktu i noti, dosegne svoje magično mesto. Krošnje se razmaknu. Pojavi se Mesec. Razgrnu se žbunovi i svako rastinje. Otvoren je put. Odabrani ulazi, za njim se bešumno polako vraća sve. Odabrani korača ka izvoru pesme. On ne zna da su to usta džina jer džin se slio sa tamom šume u noći… Džin kleči. Pružio je dlan i Posebni se penje na njega. Korača dlanom, uz ruku i rame, pa se uspentra na donju džinovu usnu. Pesma odavde kreće, zaključuje i uspuzava se unutra. Pesma je sada glasnija, vibrantnija. Glasnice trepere treptajem snažnim poput grmljavine sa neba. Posebni jedva odoleva dejstvu nestvarne sile. Pridržava se za džinove glasne žice koje, naravno, ne vidi, jer su slivene sa tamom nutrine džina koji se sliva sa tamom šume u noći… Ono što Posebni vidi jesu rešetke na prozorima. Grebe ih, udara, pokušava da ih iščupa… Džinu se zaista sviđa ova igra dostojna slatkog smeha. …da ih zatrese, olabavi… Međutim, pesma se ne menja, glas ostaje isti. Posebni briše znoj sa čela. Hoće da ode. Mora da ode. Ovde je mesto gde se jedino priča sa samim sobom. Ovde svašta može da se čuje, kaže i desi.

Posebni tada najednom primećuje da pesme nema. Baulja po mraku, opipava prostor oko sebe. Obuzima ga grozan strah. Tada džin razmiče svoje usne, da uđe malčice svetla što se sa mesečastog neba probija kroz krošnje. Posebni izlazi, tačnije sklizne poput kapljice sa ogromne liske u prašumi dalekog Konga. Noge mu drhte ali uspeva da hoda. I nakon kratke lične borbe, odlučuje da se osvrne jednom. Ogroman čovek stoji iza. I glasom, koji sada ni malo ne liči na onu pesmu, strašno dubokim glasom, podiže ruke ka njemu, oprašta se, kaže: „Idi, beži sad. Za rešetke na tvojim prozorima ne traži pomoć od mene. Ja sam ti dao ono što ti treba.“ Posebni stoji, sluša, gleda… hteo bi da pita… ali ga duboki glas džina prestiže, saopštava: „Dao sam ti da vidiš, budalo jedna“, pa debele usne razvuče u osmeh. Osmehnuti džin ozbiljno i usredsređeno gleda, gleda, pa prodorno sriče: „Beži sad. Da nisi video ništa, odavde ne bi izašao, znaj!“ „Šta bi se desilo tad?“ „Pojeo bi te mrak“, odgovara džin, a minđuša njegova posvuda baca čudne šare od svetla i crta njegov grohotni smeh u tami.

Advertisements