Sebastijan dečak

Anđeo dečak sleteo je na svet. Desilo se, naime, neobjašnjivo nešto. Pevao je  horu i odjednom, odjednom je ispustio pogrešan ton. To nije moglo da se čuje među hiljadama ostalih glasova. Niko nije osetio njegov falš. Pesma je slavila zlatne ulice i dijamantske prolaze. I Bog je bio srećan. Ali je samo On, tek jedino On, uočio Sebastijanov nemi jecaj kojim je dečak propratio svoj iskorak iz savršene celine. Samo je On video koliko se Sebastijan postideo i kako je Sebastijan pomislio da je ispadom, nenamernim i krajnje nevinim, nekako sve uprljao. Anđeo dečak Sebastijan skupio je krila i pognuo glavu. I iskrao se. Tiho i neprimetno, lebdeći unazad, našao se iza poslednjeg reda, proleteo kroz krug od svetla, leteo, leteo kroz nju sve dok nije dospeo do obruča gde je svetlosti bilo daleko manje. Prošao je i to i uskoro dospeo do noći na Zemlji koju je tog časa bojio okrugli Mesec.

Nenaviknut na takvu tišinu, nagonski se poneo za pesmom ptica koje su treperile oko visokog gnezda, cvrkućući. Anđeo dečak, privučen osećanjem izvesne bliskosti, nadneo se i slušao. I u gnezdu opazio ptića, tek izleglo biće, u čiju čast se odvijao ovaj čudesni obred. Međutim, ptice su osetile da je još neko tu i izvinjavajući se, na jeziku dostojnim ptica, povukle se u svoje kuće. Tek rođeno biće tada je svilo majušni vrat, i u snažnom kratkom spazmu, uzdahnulo poslednji put. Ptica ga je ljuljala, zatim kljunom drmala, tresla, onda je kukala kuknjavom nežne majke ptice, pa se sabrala, kljun mu u kljun stavljala, u njega disala, onda ga krilima spustila, pa skupljala komadiće ljuske ne bi li… ne bi li… Ništa pomoglo nije.

I tada, u toj gustoj tišini u gustom mraku te guste šume, Ptica začu kako se spušta pesma. Začu glas, tu sasvim blizu, al kao da dolazi iz dalekog sveta. Pogleda gore i vide svetlog dečaka kako krilima maše, kako zakriljuje maleno telo, kako se telo pomaklo i kako je opet živo.

Od čuda i ushićenja, nije se snašla da kaže hvala ili tek nešto, jezikom ptica kojim se jedino služi. U svoja krila privila je dete i ljuljala ga dugo. Onda se prenu ali tad više nad gnezdom nikoga nije bilo.

Ptić je rastao i uskoro postade dovoljno jak da leti sam. Majka je celoj šumi dugo godina pričala, zapravo pričala sve dok je živela, o čudnoj noći i čudesnom isceljenju. Sebastijana nije jasno videla, ali je ispredala kazivanja o liku koji svetluca i ima krila ali ne kao ptice.

Videvši da je ptić već sasvim u redu, Sebastijan se odmakao od tog mesta. Leteo je i leteo bez plana i odredišta. I onda je najednom shvatio, na mestu iznad krovova kuća, nad ulicom sa pogašenim prozorima, a u tišini na koju svikao nije, shvatio da je tamo kod gnezda ispustio onaj pogrešan ton od kog je počela cela priča. I shvatio je još da taj ton, ni tamo, ni ovde na Zemlji, nikako nije od njega njega, te da u pevanju onda nije pogrešio on. Jer, i to je shvatio još, taj ton, baš taj falš, neuklopljiv u savršeni hor sa neba, ima svoju nameru, svoj život i svrhu , i da upravo njemu Sebastijan anđeo dečak, treba da služi.

I tako, utešen tim saznanjem, ne više postiđen mada ipak pomalo s vremena na vreme, Sebastijan se odlučio na neočekivano nešto. Našavši sklonište od koga će sebi napraviti sasvim pristojan dom, sa jednom sobicom, lojanicom i baštom punom cveća, sačekao je da svane dan, odsekao krila, uspravio telo i prohodao kao mladić od otprilike dvadeset i nešto. Posvetio se muzici. Sam je izrađivao instrumente koje je unapred već znao da svira, i često odlazio na put. Tragao je za bolesnim pticama, za pticama koje ne smeju da uzlete, za pticama čije su majke zbog ljubavi lude, za pticama koje se stide kad pevaju, za pticama koje prostranstva straše, za pticama rođenim sa iščašenim krilom ili za onima koje su sasvim slepe. Nikada se Sebastijan nije vratio na nebo. I nikad neće. Makar ceo svet pričao da je on anđeo koji je pao.

Advertisements