Sopstveni glas

Ne boj se, čula je njene reči. Ne boj se i ne sluti. Slutnja koju osećaš nema veze sa pojavnim svetom. Pogledaj… Pogledaj brda, pokazala je rukom, a njene narukvice su zasvetlucale u prasku posebnog zvuka. Pogledaj zvezde. Dole su njive, spustila je prst, okrenula dlan, samo se ne vide jer je pala noć. I sutra će biti na istom mestu tamo. Ne boj se, i ne sluti. Umiri se. Suzi, reci mi, reci, šta ti je. Pogladila je kosu, ta ruka, tu smešnu frizuru sad, jer Suzi je veče pre uzela makaze sa željom da skrati svaki višak. Nedorađene šiške, pramenovi što štrče, namerno isečen ukoso deo pozadi. Sve se to uklapa u poznatu sliku, i ponavljanu: Suzi je pred ogledalom, pleše i šara. Opet je reč o zanosu, samo što je ovaj neke druge vrste.

Te večeri, tačnije veče pre ove večeri sad, dok ruka pokazuje brda i zvezde, opet je došlo do već viđene nesvesti, u kojoj Suzi pokušava nešto da kaže… sebi i nikome više… u kojoj se oduzima… u kojoj samu sebe obuzima… u tonjenju, letenju i mirenju… šaputavom mirenju „niko me neće čuti, niko me…“… te večeri, tačnije veče pre ove večeri sad, dok ruka pokazuje… Suzi je naslutila da će se javiti ruka… nije je želela ni očekivala, samo je videla u budućnosti… ruku… a budućnost je tren posle sad… Suzi je videla žensku ruku… to nije bila njena ruka… niti ruka koja je odsekla njenu kosu, sama je isekla kosu… niti ruka koja je pokušala da je zaustavi u tome…

Zato je Suzi, na reči ne boj se, ne sluti, osetila bes prema toj ruci, koja zvecka i govori i iza koje je glas, koja produžuje jedan glas, što ne umiruje iako bi hteo, i svakako vodi na pogrešan put.

Zato se Suzi okrenula, i u grču da ne zaplače zbog osećanja nemoći usled nekakve ozbiljne nepravde, napustila opisano mesto. Vratila se u grad. Našla ulicu i stan. Popela se na sprat. Zakucala na vrata. Bravu je okrenula ruka sa zveketavim narukvicama – čula je zvuk. Suzi je došla da kaže… da zamoli… da raščisti… da je njen život njen izbor i da on sa strahom i slutnjama nema nikakve veze… da joj više ne dolazi i da joj ne pokazuje ništa. A onda, onda se na vratima pojavila žena, koju Suzi zapravo ne zna. Suzi tad shvata da je u hitrini pogrešila ulicu, ulaz i stan i da je u nestrpljenju bežala ka pogrešnom mestu… i onda, onda je otrčala svojoj kući… skinula svoje narukvice, svoje minđuše, cipele… sprala parfem i kreme… i legla… naga… u slabosti zanosa te druge vrste, u nemom zvuku što je okreće u sebe, slobodna od svake malodušnosti, bez očekivanja da će ikada moći da bude drugačija nego što jeste, i bez bola zbog toga svega… samo sa željom da zavlada večna tišina, i da u njoj može, ona sama, za samu sebe i nikog više, da nađe prave reči, pokaže brda i zvezde, i da napokon čuje, čuje i prepozna, sopstveni glas.

Advertisements

17 thoughts on “Sopstveni glas

  1. „Pogledaj brda, pokazala je rukom, a njene narukvice su zasvetlucale u prasku posebnog zvuka. Pogledaj zvezde…..
    …u nemom zvuku što je okreće u sebe, slobodna od svake malodušnosti,..“

    Kao i uvek prelepi opisi….ovo što sam kopirala ,motiv je za mene da sa distancom prevaziđem neke okolnosti…Hvala.

    • Ako je moja priča pokrenula poneki motiv, onda je to, ne kompliment za mene, već potvrda da sam od svih oblika izražavanja, odabrala upravo reči. Mnogo ti hvala.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s