Prekid filma

Znaš, strašno je to kad više ne vidiš ljude. Ne, ne govorim ti u metaforama. Sasvim bukvalno i skroz doslovno pričam: ne vidiš ljude. Zamisli sad: ulaziš u prostor gde se okupio svet. Proslava, rođendan, slično nešto. Čuješ muziku. Opažaš svetlucave lampione. U dnu je crveno svetlo. Pomisliš kako će iza crvenog zaplesati senke, dočarati igru. Očekuješ tamne obrise iza lelujavog crvenog. Baš kao u onom pozorištu. Ponadaš se da će se nečije ruke pojaviti, samo šake, makar šake i ništa više, i da će dočarati patku, pticu, zeca… Ne javlja se ni to. Osvrćeš se. Neko ti prihvata kaput, ljubi u obraz. Čuješ nekakav ton, niz tonova u posebno promuklom basu koji ni jedan instrument na svetu, bar koliko znam, nije u stanju da podražava, i jedan novi osećaj, koji za sad nema ime, prevodi to u reč „Dobrodošla“. Pridržiš se za stolicu. Hoćeš da sedneš ali čuješ: „Ovde sam ja“, i shvatiš da tu sedi neko koga takođe ne vidiš jer više ne vidiš ljude mada ljudi, očito, vide tebe. Šta se dešava dalje? Zaputiš se ka toaletu jer ti je neprijatno da vadiš pudrijeru iz tašne. Ti ipak osećaš, znaš da su okolo razni muškarci i razne žene. Ulaziš u tamni deo. Tačnije – spuštaš se stepenicama jer je toalet izdvojen dole. Tu počinješ da opipavaš sebe. Prvo lice, grudi, bokove, prstima prste, na kraju stomak. Na njemu prekrštaš ruke. Iz želje da ga zakloniš, i potrebe da ga zaštitiš. Štiteći stomak, kasnije shvataš, ti zapravo hoćeš da zaštitiš sebe. Korakneš oprezno ka ogledalu. „Kakva rupa“, pomišljaš. Ogledalo ima crne mrlje, jeftino, ne sjaji. Ali u njemu ugledaš svoje lice, pa ti ogledalo dođe kao izbavljenje neko. Vraćaš se gore. Tražiš čoveka, tačnije kaput. I pošto više ne vidiš ljude, ne obazireš se na dreku niti na grdnje u trenu kad pretumbavaš tuđe stvari da bi došla do one koja greje tebe. Zakopčavaš se polako. Glumiš da se ništa desilo nije. Podižeš kragnu. Duva vetar. Izlaziš napolje. Prate te basovi i baritoni koji muzici kradu čar, i otuđuju spokoj i red. Imaš potrebu da potrčiš, ali ne činiš to. Hodaš kroz mrak. Čuješ žamor, korake drugih žena, kašalj nekoga starca… Ali ne vidiš… ti više ne vidiš ljude. I onda, kad uđeš u stan, i kad prigrabiš privremen mir, pitanje dođe samo od sebe: „Kada si postala slepa za čoveka?“ I posle mnogo dana, i mnogo, mnogo meseci, odgovaraš pitanju da se to desilo kad si napustila sebe. Tada ti bude jasno da je jedini logični korak da se u sebe vratiš. Ali ne umeš to i da radiš. Zato ležiš, sećaš se. Prizivaš lica, događaje. Oblačiš haljine, večernje, crne, crvene. Neke prepravljaš, sečeš im čipku, svodiš na jednostavnost. Sečeš čvorove dok rasplićeš štrikani prekrivač na sofi desno. Sviće. Mrziš svitanja. Uvek u zoru bude nešto strašno. Kupaš se. Kafa, posao. Tamo se sve najnormalnije zbiva. I u povratku posle. I kasno uveče. Ljudi žive, rade, kreću se i ti ih vidiš. Ono je bio prekid filma, sad dobro znaš. Ali takođe znaš da će traka stati još mnogo puta, i da će se vrteti ista stvar sve dok ne otplatiš dug jer – rob si onome kome duguješ nešto. I on, taj dug, nema nikakve veze sa ljudima koji budu nevidljivi najednom. Reč je o nečem što duguješ sebi. Zato nastoj da vratiš ono što ti je uzela tvoja sopstvena ruka, ma kakva obećanja da je davala tad. To je jedini uslov da sve dođe na mesto. Tada će život moći ponovo da se gleda. I da se živi. I da se, pa i to je deo svega, o njemu malo drugačije piše. I čita.

Advertisements