Magla, bespomoć, san i tišina

Najednom je nestalo ulične rasvete. Gradski trg u potpunom mraku. Najednom pust. Prvi put tada čula je kako onaj okrugli časovnik, obešen kao fenjer, otkucava sekunde. Kao šilo prošiva srce strahom što raste i biva sve veći. Sad ide ka njemu jer samo tamo je ton koji podseća da je to ipak svet živih. I najednom, negde kod trećeg koraka, dodir iz mraka steže njen zglob i vodi je odatle. Ona ne zna ko je to ali nagon ima ključnu reč. Koraci se ne čuju. Sekundara utihnjuje. U dnu je presek ulica i prva lampa. U ovom delu grada žive fenjerdžije i oni su dužni da noć učine manje strašnom, pomišlja. Na samom raskršću pušta joj ruku. Kaže: „Idemo gore.“ Vadi ključ. Ulaze. „Ovo su moje slike.“ Gleda atelje. Dodiruje četkice, umače prst u boje. Tačnije u tamnoplavu. Uskoro slikar sedi, posmatra, dopušta joj… „Mogu li da vidim ova platna?“ Rukom joj daje znak. Korača ka vratima. „Ne tim redom. Odavde“, pokazuje. Odlazi do ugla levo. Odatle pravi polukrug. Otkriva slike, scene. Prva joj je sasvim apstraktna. Druga već podseća na nešto. Na trećoj vidi malu sebe. Livada. Svetlo, svetlo mesto. Skida čaršav sa slike broj pet. Tu je već veća. Šesta – sedi kraj prozora, seća se nečeg. Sedma – čita , beleži u svesku. Osma – trudna je. Tu je leptir takođe. Deveta… Deseta… Poslednja, tik do vrata na koja su ušli, ona i slikar. U pozadini ogledalo. U ogledalu krevet. Okreće se ka sobi. I vidi to. „Ja moram da dođem“, skida džemper sa sebe. Slikar posmatra sliku. Ona je bleda, ne osmehuje se. „Ko si ti“, kaže najednom. Najednom se prene. Najednom se plaši. „Zašto si došao po mene“, tu se glasne žice već mrse kao visoke alge kad prolazi veliki brod. „Zagrli me“, tu glas već tone. „Što ćutiš“, tu se glas već bori za sebe. Stanka. „Zašto sam ovde?“ Kratka tišina. „Zato što svemir noćas sanja opasne snove. Gasi ulična svetla. Nisam mogao da pustim da tamo ostaneš sama. Idi sad. Sada je sigurno. A ja sam video to što mi treba.“ „Šta si video?“ „Tebe, kako se budiš na sigurnom mestu.“ „Ko si ti“, pita još jednom. „Neko ko slika sva tvoja stanja. I ko se nikad ne bi odao da večeras nije došlo tako strašno preteće nešto.“ „Dakle, spasao si me.“ „Ne, sklonio samo. Ali moraćeš da se vratiš.“ Stanka. „Sutra uveče opet idi na trg.“ Kratka tišina. „I nemoj da se plašiš. Ako svemir ponovo počne da se trza, cvili i bunca… sad znaš put. Dođi. Pa idi opet kada se smire stvari.“