Srebro

I bi čovek, crn. Iskoračio iz tame mirnim, sporim korakom. Tako je prišao. Ali ne da se izbliza vidi. Niti nošen nagonom, emocijom. Prosto se javio. I isprva, isprva su ta ramena, ključne kosti, vrat, ceo torzo, izgledali kao da su pouljani eteričnim uljem. Jer – bio je Mesec, na nebu naravno, ne u njegovim očima. U njegovim očima bio je onaj tamni kraj u kome je živeo i gde će verovatno povremeno svraćati još. Taj ništa nije pričao. Glasa nije pustio. Čak i dok je podizao ruke na zvuk trube sa vrha brda u daljini. Čudna je zaista logika muzike. Pobeđuje prostor svakako, te tako može i telo, toliko telo kakvo je čovek imao, u jedan hip samo, da prenese na drugo mesto.

I bi žena, beloputa. Belih ruku, belih grudi i lica belog. Jer bio je Mesec, na nebu naravno, ne u njenim očima niti po njenom telu. U njenim očima bila je zelena voda po kojoj je skelom klizila da na ovu stranu dođe. Ta ništa nije pričala. Ton jedan nije pustila iako je, baš nedavno i sasvim bez povoda, napisala reči koje je truba sa brda sricala. Čudna je zaista logika stvaranja koje se dešava izvan tela.

Tako je žena došla do obale, zagazila u šiblje, ciknula tek na kreket žabe pa se popela ovde. A ovo ovde, to nije brdo sa trubom, niti je mesto gde Tamni stoji i gleda. Niti je ona znala za njega. Niti je pošla njega da traži. Niti nekoga poput njega.

Zatim, zatim se desilo nešto čudno – okrenula je glavu ka tamo, tamo ulevo malo, i videla ženu, čije ime je Suzi, kako se spušta s pomenutog uzvišenja. Učinilo joj se da nosi trubu. Greška. Suzi je klizila ka ovamo držeći srebrni zamotuljak. Titrao je, postajao veći i uskoro je zaklonio celu. Srebro se spuštalo, spuštalo, najzad se prostrlo na zemlju. Žena je klekla, pomalo uplašena, više začuđena, gužvala, ravnala, da nađe Suzi, ali je Suzi, klizeći ka ovde, postala vazduh, i sada zemlja, tačnije srebro u travi kraj reke. Žena je tada stavila ruke na usta, truba se glasnije čula, a reči je govorio neko, neko iznutra, neko tih, tih… onda je ravnala, ravnala, ravnala srebro. Pozvala Mesec da siđe, podigla glavu i – videla Tamnog sada na svetlu, kako spušta ruke ka njoj, pokazuje da sedne i srebrom joj pokriva gola ramena. I pita: „Da sviram?“ I započinje pesmu, istu, iznova, iznova…

 

Advertisements

Huan Breva

„Huan Breva imade

telo gorostasa

i grlo devojčice.

Ništa kao njegov triler.

I svoje jade

pevao je isto

iza vesele maske.

Priziva limunove

Malage uspavane,

a ima plač njegov ukus

morske soli hladne.

Kao i Homer pevao je

slep. Glas njegov imade

nešto od tamnog mora

i isceđene narandže.“

 

Federiko Garsija Lorka

Yes Boss

Osuda uvek dolazi zbog neprihvatanja različitosti. Neko te prozove, makar prećutno, uperi prstom u nešto u čemu prepoznaješ sebe i, šta? Osetiš se… osetiš se tako da ne možeš da objasniš kako se osetiš, eto to osetiš. Ili proveravaš svoj zdrav razum. Ili… Dobro je što to sve kod mene prođe brzo, baš brzo prođe jer ono što me zanese redovno pobedi moje osvrtanje na mišljenje okoline. I retko kad me zaboli, baš retko me pogodi. Jer prepuštanje nadvlada sve… Prepuštanje čemu? Mnogo čemu. Baš mnogo čemu. Igri, na primer. U kojoj pravila dolaze spontano, a uloge se dele u zavisnosti od stanja. Igri bez glavnih uloga, iako to može da deluje sasvim kao privid. Igri u kojoj se odrasli zaista igraju, a čiju igru možete tumačiti… ah, tumačiti… svakako tumačiti…

Vidite, ja vam nikada nisam, ni u jednoj priči o sebi, nikada, nikada nisam opisala svoje lice. Ni sada ga nećete videti. Prosto su me tako snimili. Tačnije, to nisam ja ali – mene su snimali, razumete? Pa eto, da bi bilo jasnije sve ovo što sam pokušala da kažem, i da biste videli jednu, za mene pravu ljubavnu igru, trebalo bi da poslušate ovu muziku što sledi. Tako je pričala Suzi, smireno, smireno, osmehnuto, otvorenog pogleda i glasom koji nije menjao ton.