Srebro

I bi čovek, crn. Iskoračio iz tame mirnim, sporim korakom. Tako je prišao. Ali ne da se izbliza vidi. Niti nošen nagonom, emocijom. Prosto se javio. I isprva, isprva su ta ramena, ključne kosti, vrat, ceo torzo, izgledali kao da su pouljani eteričnim uljem. Jer – bio je Mesec, na nebu naravno, ne u njegovim očima. U njegovim očima bio je onaj tamni kraj u kome je živeo i gde će verovatno povremeno svraćati još. Taj ništa nije pričao. Glasa nije pustio. Čak i dok je podizao ruke na zvuk trube sa vrha brda u daljini. Čudna je zaista logika muzike. Pobeđuje prostor svakako, te tako može i telo, toliko telo kakvo je čovek imao, u jedan hip samo, da prenese na drugo mesto.

I bi žena, beloputa. Belih ruku, belih grudi i lica belog. Jer bio je Mesec, na nebu naravno, ne u njenim očima niti po njenom telu. U njenim očima bila je zelena voda po kojoj je skelom klizila da na ovu stranu dođe. Ta ništa nije pričala. Ton jedan nije pustila iako je, baš nedavno i sasvim bez povoda, napisala reči koje je truba sa brda sricala. Čudna je zaista logika stvaranja koje se dešava izvan tela.

Tako je žena došla do obale, zagazila u šiblje, ciknula tek na kreket žabe pa se popela ovde. A ovo ovde, to nije brdo sa trubom, niti je mesto gde Tamni stoji i gleda. Niti je ona znala za njega. Niti je pošla njega da traži. Niti nekoga poput njega.

Zatim, zatim se desilo nešto čudno – okrenula je glavu ka tamo, tamo ulevo malo, i videla ženu, čije ime je Suzi, kako se spušta s pomenutog uzvišenja. Učinilo joj se da nosi trubu. Greška. Suzi je klizila ka ovamo držeći srebrni zamotuljak. Titrao je, postajao veći i uskoro je zaklonio celu. Srebro se spuštalo, spuštalo, najzad se prostrlo na zemlju. Žena je klekla, pomalo uplašena, više začuđena, gužvala, ravnala, da nađe Suzi, ali je Suzi, klizeći ka ovde, postala vazduh, i sada zemlja, tačnije srebro u travi kraj reke. Žena je tada stavila ruke na usta, truba se glasnije čula, a reči je govorio neko, neko iznutra, neko tih, tih… onda je ravnala, ravnala, ravnala srebro. Pozvala Mesec da siđe, podigla glavu i – videla Tamnog sada na svetlu, kako spušta ruke ka njoj, pokazuje da sedne i srebrom joj pokriva gola ramena. I pita: „Da sviram?“ I započinje pesmu, istu, iznova, iznova…

 

Advertisements

16 thoughts on “Srebro

  1. Ooo, Suzi nam se vratila. Između mraka u njegovim očima, pretpostavljam i da je mračan taj njegov kraj u koji i dalje povremeno svraća, do zelenila u njenim očima… čitav je jedan svemir stao. I pesma, i pesma… i pesma.
    Ne znam zašto, pitam se … šta li bi Aska ovde radila.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s