Priča bez kraja

Bilo je to pre sedam noći. Baš onda kada sam ugasila svetlo. Baš onda kada su slike, potisnute šarenim danom, opet postale crno-bele. Dvoumeći se malo, iskreno – samo malo, spustila sam dlan na deo jastuka pored. I u ostatak mesta skupila telo, tačnije celu sebe. Sećam se svake sekunde jasno. Mada je bilo pre sedam noći, bilo je to pre sedam vekova u isto vreme.

Prozor na zamku uzan, bez stakla. Jedva se vidi pokoja zvezda. Mesec u uštapu. Svetla malo. I iskra jedna, samo jedna – baš onda kad je dogorela sveća. Možda je bila vila. Nije mi bilo sasvim svejedno. Zato se stisnuh jače. Silnije zgrčih telo, a dlan pomerala nisam.

Tada je, znam, prilika jedna ušla u odaju ovde. Odaja je ispod šiljatog tornja, i u njoj su kamin, škrinja i krevet. I noćni stočić pored ogledala jednog, koji se uveče prekriva belim satenom. Ni sama ne znam zbog čega. Prilika beše nevidljiva, bezmirisna, ni stvarna, niti priviđenje. Prišla je širokoj postelji gde sam čekala san, odigla moj dlan sa belog jastuka koji je te noći na momente zaista bio pena. I mojim dlanom sklonila je moju kosu sa čela. Onda je dlan, vođen čudesnom prilikom, pomilovao moj stomak pa se spustio na moja nedra. Tada sam osetila slatku bol i gorku prazninu na istom mestu. Čula sam: „Spavaj“, iako prilika to nije rekla. Bio je to šapat iz dalekog sveta koji nekako odavno znam. Sa moje ruke iščezao je dodir prilike bez lika i imena, ni stvaran, niti priviđenje. Ali je titravi lahor ostao tu još neko vreme. Zatim se čuo šum, pa okretanje ključa sa spoljašnje strane brave na vratima čudesnog duboreza. I začudo, san je došao po mene. I baš u trenu potpunog utonuća, dlan opet skliznu sa grudi na krevet. Tada je jato neobičnih ptica, koje veoma često, beztežinski i usporeno, prave krugove oko zamka, rasteralo te noći nešto što ja, sa ovoga mesta, nisam mogla da vidim. Te ptice, inače vrlo tihe, zapravo sasvim neme, koje nikada nisu načinile ni jedan jedini zvuk, sada su krilima udarale same sebe, da bi ostale svezane i da bi ostale jedno. Prišla sam prozoru da saznam, da vidim nešto. Videla sam kako tamninu jata zasecaju šupljine od svetla, kako pucaju njihove veze i kako su krila umorna, kako su umorna… Posmatrala sam kako se, nekada čvrsto jato, preobraća u beličasto platno i kako to platno, sada već sasvim belo, zemlja doziva da ode njoj. Posmatrala sam ga sve dok se nije slilo sa tamnim dnom. A onda su najednom ruke na mojim nedrima, te moje ruke na mojim nedrima, osetile kako srce pokušava da skrene pažnju na sebe. I tek u tom času pomislila sam da ono možda nikako ne pripada meni i da mu mesto nije više tu. Srce je čulo sve i rešilo da krene bez mene. Guralo se i grčilo, gnezdilo i izvijalo, i uz obostranu bol najzad istisnulo sebe. Sluzavo, i živo, i sjajno, i lepo bilo je moje srce, kada se otkrilo celo i kad je pitalo, naravno jezikom srca: „Ti bi da mene pošalješ negde“. I pošto ništa nisam pomislila ni rekla, ni srce nije pitalo dalje. Dvoumeći se malo, iskreno – samo malo, ispružila sam ruke kroz prozor bez stakla, napolju je hučao vetar, i gledala kako srce nestaje, kako iščezava i kako ga više nema.

Pomirena i umirena, i drhteći od zime, vratila sam se u krevet. Uprkos tome što sam znala da mi srce neće javiti gde je, silno sam želela bar neki znak. Zaspala sam na tren. Probudila su me škripava vrata. Do moje postelje došla je starica, čije sam mleko pila kao dete, čudno me pogledala, pa zategla krevet, pomogla mi oko toalete. Sela sam ispred ogledala gde svakog jutra sedim dok me češlja. Osetila sam strašno uznemirenje kada je ruka krenula da skida satensko platno. Zažmurila sam i tek tad se setila svega. Starica je prišla i obgrlila mi ramena, ruke i moja prazna nedra. Još na vratima čula je ona ptice kako se bore da dišu, sakupe se i uzlete. „Eto, gotovo“, stara je rekla i iza uveta zakačila mi cvet. Kada sam podigla pogled, u ogledalu nije bilo ni nje ni mene. Samo se video krevet, i prozor bez stakla. I prazna soba. I u praznini grobna tišina. I na krevetu ja kako spavam. I nešto sanjam. I stavljam ruke na gola nedra. I pritiskam uši. Ali se ne budim. Ne budim se više…

 

 

 

Advertisements