Zamišljati… zamišljati… zamišljati…

Zamišljati Lorku kako lagano hoda kroz lavirint od žive ograde, prateći jedan ton, i kako pronalazi fontanu, i ribice u njoj, i novčiće na dnu. Kada se nagne i vidi sve to, shvati da je nota, nota u jarkoj boji. Jer sve vreme je u pitanju traganje za cvetom koji ne živi s ove strane sveta. Zamišljati kako sad sedi na rubu fontane, znajući da će jako teško naći put nazad, kako razgleda okolinu i pita se hoće li ubrati ružu, recimo da je ruža, ako je ikada spazi. Zamišljati kako dolazi veče. Lorku čekaju, i on se ne vraća. Da li i tako može izgledati smrt?

Zamišljati Sebastijana kako trčkara tuda po vrtu, prska se kod fontane, Lorku, naravno, ne vidi. Traži brata i loptu, isprva razdragan, zatim radoznao, na kraju plače. Pala je noć. Da li i tako može izgledati smrt.

Zamišljati Noru, Helgu, Suzi, Kler, Demijana… kako u tom vrtu… zamišljati ih tamo… kako nekuda trče, nekuda trče… i onda… i onda… Da li i tako može izgledati?

Reč je o smrti pokretne slike, kojom dominira zeleno i Mesec, i topli, hrapavi glas što šapuće: „Zamišljati… zamišljati…“

sve tako šapuće dok ne svane… dok ne svane… sve dok ne svane…

 

Advertisements