Izlazak

Ulaziš u klub. U klubu je gotovo mrak. Ne sedaš za šank. Tražiš prazan sto. Imaš sreće. Dolazi mladić i pripaljuje stonu svećicu. Pita šta želiš da popiješ. Gledaš ka centru. Mada si imao još tri mesta da biraš. Sada će, valjda, krenuti uživo. Retko kasne sa svirkom. I Ona će biti sa njima. Prateći vokal i naročiti pokreti. Pustiće glas da najavi trubu. Truba te uvek odvoji od tla i časkom popne na uspon naspram. Ali to ne znači da ćeš tad biti kraj nje. To ne bi bilo logično, niti moguće. Jer ona je s one strane već. Njen prostor sagledan je suprotno od ovog svetla. Na nju ono pada, ti slušaš iz senke. A njoj to prija, to što ume da bude sama u mnoštu. I da ne vidi nikoga. Dok igra u mestu. Zato se razmeće. Gizdavošću, grudima, onim pokretom ruke dok pripaljuje cigaretu. Uspravnih leđa i pogledom koji skriva. Iako uvek pogleda u oči. Ali samo koliko ona misli da treba… Komešanje. Samo što nisu. Ti ipak nećeš da ostaneš i gledaš. Nećeš da slušaš njihovu muziku iako se Ona sjajno uklapa. Ti znaš da Njoj na sceni nije mesto. Zoveš da platiš. Pritisneš srce. „Nije vam dobro?“ „Ne, samo tražim… Evo, da… hoćete li da date ovaj mali dar gospođici…?“ Izlaziš. Da se nađeš i snađeš. U lavirintu naizgled mirnih ulica. Iz prostora gde se nisi osećao kao gost. U noć. Izlaziš u noć i čudiš se što nema kiše. Stalno zamišljaš da pada. Vazduh je suv. Tebi je, kao i uvek, pomalo hladno. Sklapaš ruke, na grudi. Odustaješ. Nije to isto, nije to isto. I tako, stojiš i zebeš i čekaš prevoz za Negde. Ukoliko se, naravno, ono tako zove i ukoliko je dostižno.