Plava olovka

Plava olovka piše s neba. Sve više zbunjuje. Donekle prija – u stanju polusanjanja. U nekom drugačijem, ona malo zastraši. Njene reči su jednostavne i teške. Ponekad, opet, zvuče kao paperje. Indigo-plavo paperje, u noći ispod svetla. Ne, sa poverenjem se ne družiti. To je naređenje. Na stolici je nešto veša. Na stolu lampa i sveske. Krevet na istom mestu. I sve to – bez očekivanja, bez ikakvih očekivanja. Zato je to mesto lepo. Zato se pretvara u list plave boje. Evo ga, lebdi, treperi, okreće se, spušta se… i postavlja dilemu: da li na njemu napisati nešto ili ga pustiti da odleti.

Tiha proslava

Večeras je ovom blogu peti rođendan.

Možda je prigodno da sam se bi održi neku reč, onako uz sveće i fanky ples. Ali pošto ne nalazi svoje reči, jer je navikao na stvari bez povoda, on čita one od kojih uči:

„Sigurno je, kada je Posejdon, drevni bog šuma, postao bog mora, nešto njegovo je nestalo – nešto je zaboravljeno, nešto njegovo ljudi više nisu mogli razumeti. Homerski Posejdon više nije to. Treba se vratiti u starije vreme.“

                Iz eseja Bele Hamvaša.