Dom

…ime tog grada počinje na O. …mada nikako ne može da ga se seti tačno… misli se na ime, naravno… grada se seća… uličica, raznih prolaza i prelaza… grad je siv, prepun je sivih šara, i on, u kariranoj košulji i sa kačketom na glavi sedi u kolibi izvan sveta, na obronku šume i gleda sebe… gleda sebe i vidi kako hoda uličicom kroz sivi grad čije ime počinje na O… naslanja lice na prozor kolibe… rasteže obraze… nosem gura okno… očigledno želi da se naruga mestu na kom je nekad živeo, i gde se mora biti siv, i bled, i bezbojan, i proziran, kako bi imao pravo na krevet i hleb… i seća se, tačnije sa prozora kolibe izvan sveta jasno vidi, kako je palo veče, i vidi Mesec, i kako je Mesec čudesan jer je lila boje… lila Mesec… i devojku koju je, jedino nju na celom svetu, opčinio lila Mesec, a zbog pigmenta njene kože, lila Mesec je celu nju prebojio u roze… ide mu u susret… okrzne ga ramenom… i u tom trenu… jasno on vidi sve ovo sa prozora svoje kolibe izvan sveta… i u tom trenu ceo svet postaje roze… kako se zoveš, on je pita… ćuti… odvaja ga od tla i oni, kroz roze vazduh i roze sve stižu na široku livadu na kojoj raste visoko roze cveće… kako se zoveš, on je pita i čuje Spavaj… i vidi sebe kako tone u san, i kako sanja da je sve ovo sanjao, i kako se budi i korača ka ovde… jasno vidi… sa prozora kolibe izvan sveta… jasno vidi kako se penje i približava… i kako će uskoro njegovo vlastito lice biti sa druge strane stakla… i strašno se plaši… malo zato što će videti celoga sebe… ali svakako više jer će se čuti kako pita: Zašto nisi došao po mene i zašto više nisi sa mnom srećan?

Advertisements

Nacrt za skicu

Zvuk ispunjava prazninu. Praznina je mesto, tačnije trenutak, kada je scena prazna. Snagom zvuka spušta se zelena rasveta. Zvuk se menja. Razvija se melodija. Instrumenti prate udaraljke. Udarački tonovi su u predvorju svega. U zeleni krug se spuštaju slova, reči. Razmotava se marama na kojoj je zapis. Udaraljke utihnjuju. Plesačica se kreće izvan kruga. U krugu je njena senka – njeni pokreti, ruke i koraci. „Da li će na kraju da nam se pokloni“, pitali su se mnogi u publici ili se došaptavali između sebe. Međutim, svetla se gase i na sceni vlada potpuni mrak neko vreme. Muzika razvija svoju temu. Spušta se ponovo zeleni krug i crveni uranja u njega. Kruže. Prate ritam. Plešu svojim praznim mestima. Upili su senke. Bilo je više senki ali je jedna uzeta kao primer. Bitan je princip tog čudnog reda i sleda stvari.  Muzika staje. Nastaje tišina. Zavesa se sklapa. Svetla se pale…