Ne pišem, ne pišem…

ne pišem, ne pišem, ne pišem, ne pišem, ne pišem, rečima ne pišem, tačkama ne pišem, upitnikom ne pišem, on se ne važi više, uzvičnik – možda na kraju, ne pišem, ne pišem, vidi vidi kako ne pišem, vidi slova kojima pišem da ne pišem… slušam… i krećem se… krećem se… krećem se… u daljini koju ne prepoznajem… i ne bojim se… ne pišem…

 

 

 

San u prozoru

San je trenutak sa dugim prekidom. I san je taj prekid. U preseku prekida je trenutak gledan odozgo. Prekid postaje prozor omanje udobne trpezarije. Drveno okno, staklo i nešto slično garnišni sa koje vise nejednake saksije sobnog bilja koje ne cveta. Takva je zavesa na ovom prozoru. Savitljive grane sa lišćem čiji oblici zavise od vrste, prekriva njegove dve trećine.

Soba se menja kroz vreme, ali ostaje ista. Na prozoru su sada zavese od prozirnih tkanina.

Sada su na prozoru zavese od čipke.

I sad su heklane.

A sad – samo okno i tama, ako takva zavesa može tako da se opiše.

Prekid postaje prozor sa saksijama u kojima su zelene biljke bescvetnice što ne mirišu, i umiruju, i dokazuju da je soba dom.

San nije pretskazanje zato što nije poklonjen tako. San je dragocen poklon ali samo ako se san prihvati kao poklanjanje. Tada u njemu može da se govori, ponaša, reaguje kao u budnom stanju. I tada san postaje ono što i treba da bude, što u stvari jeste – postaje trenutak sa dugim prekidom.

Šta se u prekidu događa skriva se iza zavesa. Tu je sva istina.