Zapisi, mirisi i tišina

b4b4

Malo je onih koji ne vole botaničke bašte, te zaustavljene prirodne bujice i stilizovanu neukroćenost. Da bi se postiglo to, bitno je dobro poznavati botaniku, poznavati načine na koje flora diše, doživljava promene i misli. Botanika traga za dokazima da flora misli. Dobar botaničar traga za zakonitostima tog disanja, tih promena i doživljavanja uslova u svetu izvan bašte i svetu u njoj. Takav botaničar onda ima pravo da presađuje i menja, oblikuje i ukršta i tako sakuplja lepotu pored koje se često prolazi ravnodušno, ili negodujući kako ona igde više može da se nađe.

Takav botaničar ume da oseća tišinu jer tišina je bitna da bi se bašta čula.

Takav botaničar je i dobar baštovan jer je metodičan i odgovoran i zna da se preda i marljivo radi.

I takav botaničar je onaj nevidljivi u svakoj bašti.

I dok mi šetamo, čitamo natpise drveća, loza i sadnica, odsedimo na klupi da bi se oslobodili svih onih zvukova i svih mirisa kojima ovde obično dolazimo zatrpani, nevidljivi spušta lice ka mikroskopu, uvećava neobičnu lisku i vidi, tačnije vidi kako naslućuje polako, sve dok se dovoljno ne izoštri i ne uveća, vidi unutrašnjost glavne linije što se pruža od stabljike ka vrhu. Ona je najšira i jače se oseća kada se prstima pređe. Iz nje se granaju manje, iz manjih manje, iz ovih isto… sve do onih grančica koje ni najmoderniji mikroskop ne bi mogao da pokaže… Nevidljivi podiže glavu. Na listu što još uvek leži pod okularom ispisano je njegovo genealoško stablo, šematski doduše ali naučno precizno – čudna predačka dinamika, neočekivane promene, migracije usled prirodnih katastrofa (u porodici ovog lista bilo ih je tek dve), istaknuti pojedinci… Nevidljivi botaničar, opčinjen istinom da flora ima istoriju u kojoj su se zbivale stvari dostojne da budu pohranjene u nekom stručnom časopisu, romanu, muzeju, negde, on odlučuje da prvi put od kada radi ovde, a to je evo još malo pa ceo radni vek, ušeta među posetioce te i sam bude gost neko vreme. On želi da pogleda vrt očima pisca, očima novinara, očima domaćice, očima deteta, učitelja, očima slabovidog, očima pravnika, delikventa… i očima drugog baštovana,

vrt, koji je muzej, i jedini od svih muzeja na svetu koji pohranjuje i čuva nešto što je živo.

Botaničar je izašao i hodao baštom dugo i polako. U svom botaničkom dnevniku posle je pisao kako je sve bilo čudesno i interesantno ali je rekao kako se malo i uplašio. Zbog čega je zadrhtao, o tome nije ostavio nikakav trag.

 

Advertisements

Nominacije…

Drage kolege blogeri,

Evo ovako,

zahvaljujem se autorkama  bloga https://babeidede.wordpress.com/  i   https://sanjalombardo.wordpress.com/ što su me nominovale za nagradu iako ne znam kakvu niti imam nekakav link da to vidim. Naravno da bih volela da znam ko je osmislio celu stvar.

Oni koji me prate duže vreme, pre ovog novog talasa nekih adresa na kojima zaista svašta nešto lepo može da se čita i vidi, znaju da obično ne učestvujem u sličnim stvarima. Ovog puta uključiću se delimično.

* Eto, zahvalih se.

* Zaista ne mogu nikog da izdvojim, a da se ne osećam loše što nekog drugog nisam. Ima više od petnaest blogova koji su po meni pod jedan. I dosta novih koje sam otkrila… koji opet mogu biti pod jedan.

7 činjenica?

  1. Mislim da sam iskren prijatelj.
  2. Muzika mi je važna skoro koliko i književnost.
  3. Bavim se plesom.
  4. Trenutno se osećam kao da pišem propratno pismo uz CV 🙂
  5. Radujem se kad vidim pozitivne promene kod ljudi koje volim, bez obzira da li se i dalje družimo ili ne.
  6. Razumem istopolne veze.
  7. I da – plavuša sam.

award

Dubine

Sa terase od mermera vidi se brod. Pošto je noć, na brodu svetle fenjeri. Brod uplovljava u luku. Luka je gotovo prazna, nema ljudi što se ushićuju. Tek desetine čudnih uniformi, pokrivenih usta i sa hladnim oružjem u crnim rukavima. Iz broda izlaze nove robinje. Njih ne sme videti niko dok ne svane dan. U mraku, one su urokljive – tako veruju tamo.

sl3

Reči, zvuci, oblici – čitati, čuti, videti

Ne znam da li ste imali priliku da se upoznate sa relativno mladim časopisom KULT. Kada sam ga prvi put „prelistavala“ osetila sam tu negde i svoje mesto. Od sedam glavnih rubrika koliko pokriva ovo glasilo, odabrala sam onu pod imenom Ritam i za nju redovno šaljem svoje priloge ili predloge.

Želim da podelim i ovde svoje tekstove vezane za muziku, otud linkovi ka istim.

Toplo preporučujem da pogledate i ostale kategorije KULT-a. Zaista ima šta da se pročita, čuje, vidi. Reči, zvuci, oblici. Nekako se moji putevi uvek svedu na ta tri pojma, a ja i dalje ne znam što. 🙂

http://casopiskult.com/kult/ritam/belly-dance-fusion/

http://casopiskult.com/kult/ritam/perkusije-saga-o-zvucima/

http://casopiskult.com/kult/ritam/pusti-melodiju-jos-jednom-ali-ovaj-put/

 

 

http://casopiskult.com/

 

 

Vrtlog

Sundusa igra stomakom. Pesak svetluca na Suncu. Senka marame pravi talase. Sablja raseca senku. Sundusa igra stomakom. Pesak svetluca. Senka marame pravi talase. Senka marame pravi krugove. Sundusa igra… Senka marame… Sablja… stomakom… Sundusa igra…

ples5

Šta je potrebno da bi žena bila lepa

Prvo, potrebno je da se oseća kao žena. Potrebno je da sebi odredi mesto. Kada se udobno smesti, tek onda se može početi priča. Pa ovako: da bi žena bila lepa, mora da ima lepo držanje. Ono podrazumeva ispravljena leđa. Zato lepa žena s lakoćom drži uspravno telo i graciozno hoda. Ili je baš zato lepa. Tumačenja su razna.

Potrebno je da ume da diše i da udah i izdah prati njeno kretanje. Nije na odmet da svoje korake učini još lepšim lančićem oko članka ili parčetom svile ako se gleda izdaleka.

Da bi žena bila lepa, trebalo bi da oseća muziku. Jer i muzika je veoma važan sastojak parfema.

Da bi žena bila lepa, mora poznavati vreme i dozvoliti mogućnost da se dese čuda koja zaustavljaju trenutak.

Ona je oslobođena potrebe da razume sve. A dozvoljava sebi da ponekad bude zamišljena i isključi se iz svega.  I to je potrebno.

Da bi žena bila lepa, potrebno je da ume da se smeši. Čak i kad joj nije lepo.

Da bi žena bila lepa, ne bi trebalo da bude razmažena. Niti pokorena. Ona naprosto poznaje svoje mesto jer ga je otkrila sama i prilagodila svojoj prirodi i telu. Zbog toga, samo lepa žena ume da se nasmeši na sve, a da nije ni ironična ni gruba.

I… da bi žena bila lepa, potrebno je da je hrabra ma šta to konkretno značilo. I ma kako da zvuči.

Zebnja

– Uspavaj me. Pokri me svilom, hladnom od sutonskog vetra. Ne pokazuj moje lice. Nikom ne pokazuj. Ne čitaj mi bajku pred san. U bajkama se dešavaju strašne stvari. Bajke nemaju srećan kraj. Šta ćemo kad su nas pogrešno učili. I pritom, pritom nam nisu rekli da bajke služe da zaspiš u snu i da sanjaš u snu. U bajkama se umire, i kraj.

Tu se Suzi pridigla da ugasi lampu i konačno legla da spava. Ali je misao morala da se završi.

– Ne, u bajkama nema života. Zašto, najzad se oglasi on. Zato što leteći ćilim ne postoji. Osim u mojoj glavi. Zato ne mogu da te imam niti ti možeš da imaš mene. Ista je priča. Možda je samo drugačije prepričavamo. Kada bi oživelo to što je u bajkama, mi jednostavno ne bismo postojali. Zašto, pita je. Zato što je to nemoguće izdržati. Znaš ono kada se kaže „bajkovito“? Ovo je milion puta jače. Način na koji bežiš pokazuje da i ti misliš tako. Svako nekad mora da beži. Samo da nije u ništavilo. Tako me plaši ta reč.