Zebnja

– Uspavaj me. Pokri me svilom, hladnom od sutonskog vetra. Ne pokazuj moje lice. Nikom ne pokazuj. Ne čitaj mi bajku pred san. U bajkama se dešavaju strašne stvari. Bajke nemaju srećan kraj. Šta ćemo kad su nas pogrešno učili. I pritom, pritom nam nisu rekli da bajke služe da zaspiš u snu i da sanjaš u snu. U bajkama se umire, i kraj.

Tu se Suzi pridigla da ugasi lampu i konačno legla da spava. Ali je misao morala da se završi.

– Ne, u bajkama nema života. Zašto, najzad se oglasi on. Zato što leteći ćilim ne postoji. Osim u mojoj glavi. Zato ne mogu da te imam niti ti možeš da imaš mene. Ista je priča. Možda je samo drugačije prepričavamo. Kada bi oživelo to što je u bajkama, mi jednostavno ne bismo postojali. Zašto, pita je. Zato što je to nemoguće izdržati. Znaš ono kada se kaže „bajkovito“? Ovo je milion puta jače. Način na koji bežiš pokazuje da i ti misliš tako. Svako nekad mora da beži. Samo da nije u ništavilo. Tako me plaši ta reč.

Advertisements

11 thoughts on “Zebnja

  1. Lep tekst.
    Ono sto mene nervira i sto sam se oduvek pitala zasto je tako u skoro svim bajkama- bajke (price za decu) nikada nisam nasla odgovr. Pa eto kad smo kod bajki nije mi jasno zasto u skoro svim bajkama „majka“ bude ta koja mora da umre?
    Pepeljuga, Lepotica i Zver, Bambi, Ivica i Marica… itd.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s