Iz samog srca Neba

vrt3

Kažu da su mavarski vrtovi bili ograđeni zidovima. Bili su prepuni fontana, vodoskoka, bazena i ribnjaka. Sigurno je bilo bazena namerno zapuštenih, posebno osmišljavanih i napravljenih kako bi pogdegde po površini imali tamnije zeleni odsjaj i procvetali lokvanj koji noću zaista spava.

Sigurno je bilo i prizora kada srebrna ribica iskoči iz vode. Ali je malo verovatno da je iko u ribnjake bacao novčiće. Zato što su ovi vrtovi imali gospodare, činili su dvorišta kuća, tačnije malih palata koje su značile nešto. Imale su titulu i ime i bile zaštićene od svakog pogleda spolja, ututkane u svoje čežnje, puteve i priče.

U gradu koji izgledom noću treperi od takvih vrtova, i danju blješti bez skromnosti i stida, u takvom gradu nema parkova pa u ribnjacima sa kockicama od sedefa koje menjaju šaru sa svakim pokretom vode, nema novčića koje je neko bacio za sreću. I dok je u jednom vrtu čudesna noć, u drugom Sunce zalazi pa zeleni bokori sa zvonima u boji nisu srebrni i nisu drhtavi kao oni u mraku, a sasvim su drugačiji u vrtu do tog, u trenutku kada zora prelazi u jutro i bokori se razlivaju u sasvim novu sliku – kao kad bi slikarska četkica povukla durski, a pastelni pokret pripremajući se za naredni portret… Bilo je na stotine vrtova u tom mavarskom gradu i svaki je živeo život za sebe, u svojoj vremenskoj zoni i sa svojim zbivanjima iznutra.

Neveliki most će biti iznad bistrog potoka, razmišlja vlasnik mavarskog vrta, sa svojim zidinama i srcem u sredini, vlasnik i tvorac svih njegovih momenata… Mostić je drven, sa drvenom ogradom i polukružan kao Mesečev srp. Lila i žuto rastinje buja u blizini njega i ponekad ga dodirne granom teškom od nizanih cvetova somotaste teksture. A kada vetar duva sa istočne strane, to rastinje se ka mostu povije i tad može da se učini da se žuti  tepih spustio sa neba i da svetloljubičast roj neobičnih insekata sleće baš tu, baš tu.

A tu, gde će biti mali drveni most, vazduh je gušći i mirisi su jači. Svaka zona u prostoru ima svoje mešavine, i svaka vremenska zona svoje boje i oblike. Kada se pređe i dođe do druge strane bistre vode, vidi se nekoliko krošnjama raskošnih stabala, te tako vrt ima i malu šumu u kojoj svakako ne može da se izgubi i gde nema divljih životinja niti ikakvih drugih opasnosti. U šumoviti deo može da se uđe sa raznih strana. Mostić je više ukrasni element, jedan od onih stvorenih da duša uživa.

Zašto je ovaj vrt zauzeo centar priče – niti je poznato, niti zaista važno. Svaki bi drugi, da se zakuca na njegove rezbarene kapije, otvorio svoje prostore i mesta. Tačnije, svaki bi posednik istog, primio žednog, radoznalog ili zalutalog nekog. Ovaj vrt, s kraja trinaestog veka, u sunčanim predelima punim dubokog peska, biser je u kruni davno, davno izgubljenog grada u kome plahoviti, meki, lagani tepisi lelujaju i lete.

U to vreme, u tom gradu i ovom vrtu, gospodar i vrtlar postavlja drveni most. On ne dira boje njegovim daskama ni ogradi nalik na one na koje se oslanjaju retki ljudi kada se prepuste tišini i lepim mirisima… Gospodar i vrtlar se naravno smeši. Njegova koža je tamna i zdrava. Njegove bore su srećan ishod, pogled je bistar i kretnje usporene težinom lepote, nikako starosti. On gleda liniju između krošnji i neba, pokušava da odgonetne šta piše jer mu se čini da linije prave nekakva slova i znake. Gospodar je učen. Kao dete je bio vaspitavan po poslednjoj modi i u skladu sa tradicijom je imao najbolje učitelje. Pokušava da se seti: niko mu, gotovo je siguran, nikada nije rekao da u posmatranje prirode treba uključiti i tako nešto. Upinje se, i ništa. Linija se prekida, slova se jave i izgube, nema suvislog teksta. Od jake svetlosti gospodar je morao da sklopi oči. Malo se zaneo i pribrano seo. Na mali most. A onda poželeo da se odmara još. Tu su ga našli.