To je bilo sve

boys 1

Naravno da je Kaspar pokušao da predoči događaj po naročitom sledu, sasvim svojstvenom njemu. Naravno da je krenuo od kraja ubeđen da će tako smiriti Hansovu naglost i dovesti ga u stanje kada će moći lepo i smireno da razmisli o svemu. Naravno da je Hansu otvorio vrata i uveo ga u porodičnu biblioteku, mesto koje je, Kasparu svakako, oduvek bilo utočište i spokoj. Naravno da nije razmišljao kako se Hansu, njegovom prijatelju, uopšte neće svideti tamo, kao što mu se nije dopalo ni onaj prethodni put. Naravno da je Kaspar, osetljiv, senzibilan i egocentrik donekle, veoma pametan stvarno, i baš zato razapet između sebe takvog i sopstvene nesposobnosti da se izmesti u bilo koga van sebe. Naravno da Kaspar uživa u čaroliji raznih misli i naravno da neprekidno razmišlja pa je sasvim, ili donekle, opravdano zašto je hronologija kod njega nešto što ide u suprotnom smeru. Hans sve to zna. Hans je britkog uma, ne govori iscrpno, prezire uvode, užasava ga statičnost i ne voli da gubi vreme. Zato sad cupka u mestu. Dok Kaspar govori on gleda naslove, otvara jednu od staklenih vitrina. Ne, Hanse, to se ne sme, Kaspar umeće, znoji se, drhti nad nasleđem. Hanse, slušaj me. Hanse, i tada je... nastavlja Kaspar vidno uzbuđen jer dolazi do početka i tačke kada će morati da izrekne strašnu vest. Hanse, okreni se, pričam ti… Hanse! ne kinesku, ostavi to, ne tu porcelansku… Hanse! nikad te više neću uvesti u biblioteku… Hanse, onda smo stali na toj pumpi, otac je vozio, i izašli smo da pojedemo nešto, i ja sam, Hanse, ja sam video voz, tačnije tu u blizini bila je stanica, mali peron, posle svega što sam čuo sa ocem i tetkom, da, onom damom koja ti je tako bila zanimljiva i s kojom si se cerekao celo ono veče… ja sam, Hanse, pobegao, ušao sam u voz i voz me je vozio, vozio, vozio sam se vozom znajući da dugo nisu primetili da me nema. Uvek bih se vratio u auto prvi i pozadi seo. Ćutim stalno, to znaš, zato često zaborave da sam uopšte tu. Tako sam saznao, eto, saznao sam, Hanse, da smo ti i ja zapravo braća, da su me uzeli od moje, mislim naše majke, i dali me Emiliji, očevoj ženi, koja me je podigla kao da sam njen. Jel’ čuješ, Hanse? Ne diraj to, spusti to. Okreni se ka meni, pogledaj me, Hanse, nerviraš me… Pošto je Kaspar retko plakao, a sad je grcao i jecao, Hans je rekao sebi da je to sve zbog krize identiteta. Ipak je pitao: I, što sad plačeš? Zbog voza. Što zbog voza? Setio sam se kako sam se uplašio da se nikad neću vratiti ovde. Dragi Kaspare, kaže Hans njišući sa dva prsta najfiniji porcelan, ti i nisi trebao da se vratiš ovde. Kako, gde sam trebao… šta pričaš to…? Vidi ovako, Kaspare, kaže Hans, zastaje, razdvaja prste. Porcelan je novogodišnja prskalica čije zvezdice Kaspar ne vidi. O, Gospode! Hanse, ne!, ne… Kaspare, ti nisi smeo da se vratiš. Trebalo je da dođeš kod mame i mene. Znao si? Da. Znao si? Da. Znao si. Hajde, razbij jednu figuricu, Kaspare, onako za pokoj duše zabludi. Ne mogu, Hanse, jače je od mene. Idem, kaže Hans. Ne idi, šta ću sad ja? Ti? Otkud ja to mogu da znam? Recimo – vrati se na voz.

Hans je zviždućući izašao. Naravno da je Kaspar počeo da skuplja razbijene porcelanske ukrase. Naravno da se u jednom trenutku uspravio i video Hansa, prijatelja i brata, kako ga gleda čelom naslonjen na prozorsko staklo. I naravno da je Hans spustio dlan, a Kaspar sa ove strane spojio prste sa njegovim. I podigao pogled, kao onda u brvnari njegovog dede, kada su na tavanu tražili nešto i spojili usne u jedno. I naravno da je Hansova majka, i Kasparova takođe, pokradena i ponižena, uprljana i suzama umivena, baš u tom trenu osetila užasno nešto. I naravno da je odlučila baš tad da će Hansu sve da ispriča kada se Hans bude vratio kući. Hans se vratio i ona je rekla. Hans je sad došao Kasparu koji je takođe rekao sve. Hans je zviždućući izašao, pojavio se na prozoru pa nemarno nestao iza baštenskog zida. Hansa je sutradan majka našla obešenog baš u trenutku kada je Kaspar otvarao ta ista vrata došavši da bude sa njima i njom.

Kaspara nisu tražili. Rekli su da ga je pregazio voz dok je nesmotreno hteo da pređe na drugu stranu. I to je bilo sve.

Advertisements

Pravda

blog2

Videćete, sećam se da sam rekao kad smo se i zvanično upoznali, ja imam izvesni dar isceljenja. Spustiću ruku na Vaše rame i pomagati mu da kruži. Naravno sve dok u prečniku ne dosegne širinu neba. Što se Vi meni smejete? Ozbiljno govorim. Veze među ljudima nisu za šalu. Dođite da vam pokažem nešto. Vi razgrnite sa te strane, ja ću ovde. Vidite? Hoću da budete u mojoj bašti jer hoću da moja bašta miriše na Vas.

Naučila je da priča telom. Imala je sve, a ja sam uživao da je gledam. Podizao sam ruke kad mi se učini da će da posrne. Do tih visina je ona podizala mene iako sam bio već prilično star. I onda, jednom, baš tamo kod fontane, došao je neko da joj probode srce evo već deveti put. Prošlo je neko vreme, veče, ja ga čekam u kapiji, ispod rastinja, pripravan da izvučem nož. Osudili su me na smrt ali nisu računali na jedno: smrt može da bude dobar drug i da dođe u pravednijem trenutku. Mrzi ona kad joj se zapoveda. I došla je ali ne onako kako su oni hteli. Našli smo se u vrtu, smrt me je odvela na most, tu sam se pomolio za mir. Samo to. Onda je prošla žena sa probuđenim telom koje priča priče. Evo je, okreće se još jednom, moja vila, moja bajka, sjaji se, titra, čuje se i miriše. Imalo je smisla, pomišljam, baš je imalo smisla, i odjednom – nisam više tu.