Poravnanja

Anđeoska muzika i bludnost, ne pohota.

Uzvišeno spoznanje i nastranost.

Aristokratski šik i mafija.

Neon i tamnonesvesno.

Sve to, sa svim svojim suprotnostima, leži u junaku ove priče. On je baš neobičan i neodoljivo interesantan. Uprkos. I unatoč. On je vrlo dovitljiv i duhovit, veoma, veoma pametan. Sada ne ume da se ponaša. Tačnije, on ne zna kako da se ponaša. Čas je uzvrpoljen, čas zamišljen, čas kao da se setio nečeg ali se ni jednog momenta nije setio zašto je dospeo ovde!, ne pada mu na pamet da o tome misli.

On ne zna kako bi sad trebalo da se razmišlja. Ne zna kako bi u takvom trenutku trebalo da se neko oseća. Čas panično gleda, čas diže nos, čas kao da se nešto koleba… sve dok ne spuste čelične šipke i iza rešetaka, olovkom svog snevača, i on počne da priča svoj životni put, od ranog detinjstva pa sve dok se nije maločas okrenuo ključ (preskočivši ključni deo) pošto je nekih sat ranije osuđen na propast.

…i tako… Nije toliko bitna Junakova priča. Svačiji život je ima, čak i onaj bez naročitih priča. Snevaču se ističe nešto drugo – način kako svoju priču Junak sagledava.

A kako bi mogao da sagleda stvari neko kome se na dlanu čita i po očima vidi sve ono kako je opisan na početku.

 

Advertisements