Akvarel

wp

Jutra su za princeze. Princeze belim licem, osmehnuto i začudno, razgrću čipku i odlaze u dan.

Dan je za čarobnice. Čarobnice savijaju vrat i, gledajući mozaik na dnu malog bazena,  nad vodom se češljaju.

Noć je za ljubavnice. Ljubavnice otvaraju oči u trenu najdubljeg sna. Tako nestaju zorom.

Sumraci su za žene što vole velove. Dine za sanjarke. Grebeni za ratnice. Livade za ostavljene, planine za osvojene, vetrovi za odvedene, oluje za sakrivene… i tako, sve se u prirodi da povezati sa nečim što deluje nepovezivo. I nema kraja, nema tu kraja, jer sve što vidiš, čuješ, opaziš,

nema tu ni poezije,

sve što dotakneš, svaka tačka u kojoj fizički jesi, može biti taj jedan važan dodatak opisu ili ključni sastojak impresije koja je, zapravo, tvoja stvarnost.

U ovoj priči, ako je priča, ničeg posebnog nema. Nema radnje, intriga, seksa. Nema imena niti jedne žene. Nema opisa, nema dijaloga. Početka i kraja takođe nema. I nema nikakvih tipoloških određenja. Ovo je klasičan akvarel. Ta tehnika. Dimenzija… otprilike odatle pa do te sledeće slike desno.

 

(slika preuzeta sa interneta)

 

 

Advertisements