Boje

bbbbbb

I could not find the respective owner of this image. If you are the owner and want this image to be removed, please contact me and I will delete it immediately.

 

Znaš li zašto priče o bojama uvek privuku? Zato što su boje iluzija. Tako je bar govorio još Gete u svojoj „Optici“ iz 1704. Ništa samo po sebi nema boju. Jedino što u svetu, i ko zna u kojim svetovima još, ima boju, tačnije ima u sebi sve boje sveta, jeste svetlost! Svetlost pada na predmet određenog oblika i teksture, i odbija se o njega. To što vidiš je određena boja, i ona se „javlja“ u trenu tog odbijanja.

Bojama svašta može da se objasni, opiše, tumači. Nekad se nešto kroz boje vidi, to mogu na primer osobe koje tonove ne čuju već ih opažaju „očima“. Sve su to takođe iluzije. Tvoj doživljaj, osećanje, i to je onda iluzija.

Naravno ako se gleda kroz boje.

Evo zbog čega.

Upireš se da ispratiš kako plavi oblak menja oblik. Ti tačno vidiš da je oblak plav, ne beo. Neba kao da nema.

Plavi oblak su spletovi gustog plavog dima. Neprestano se kreću. Menjaju lica. Najednom ugledaš svoje. Oblak je dobio sve tvoje crte. Gleda te. I u trenutku kada zaliči da će nešto da kaže, na tebe se sruči crvena svetlost, kao na pustolova i ratnika pred vratima pakla u Danteovoj knjizi, i misli ti lete, sve prolazi kao film, nebitni detalji, šara, šolja, pokret, reč… i najednom shvataš, ali onako kao kad se zemlja zatrese, shvataš da je dim koji oživljava divotne plave oblake došao iz strašne vatre ustvari. Tada se oblak odvaja od tebe. I tačka ponovnog odvajanja je tačka poklapanja. Mesto i vreme. I olakšanje. Potpuni mir. Koji je, svakako, morao da dođe iz vatre, i da boju vatre pretvori u plavo.

 

Lampe sa abažurima baš daju prijatnu svetlost. Ovaj abažur je crven. Sve oko tebe ima taj preliv. Ali kako se fokus širi, tonovi su sve tamniji, a prostor dublji, sve do sasvim crnog.

To je nesvest.

Ona je došla iz mirne crvene, ne znaš joj trajanje, vreme, početak, kraj, ništa ne znaš. Ona spušta svoju široku senku na tebe i ti nepogrešivo osećaš, ma kako da zastrašujuće jeste, da će te vratiti svetlosti lampe. Zato toliko odbija, privlači… odbija, privlači… jer ne znaš kada će da se desi… i odjednom – ničega, ni jednog oblika, ni jedne boje, potpuni mrak, u mraku nema boja jer nema svetla… i nešto nalik buđenju, više kratkom dremežu koji se okončava naglo… preklapanje, olakšanje.

Ovaj mir je prošao kroz neizvesnosti i strepnje da bi boju tame začarao u duboku tihu nijansu crvenkastog svetla. I da bi lampa opet bila ono što jeste.

 

Gledaš u noć. U sobi je takođe mrak. Nebo je indigoplavo. Taj tamni ton u boji, bez koje ne bi bila takva, ta neophodna tama vuče u nepoznat prostor koji se primiče odgore. I, više nagonski nego svesno, trzaj tvog tela te vraća u gustinu plave, zatim u sobu, na krevet u sobi, gde sada sediš i kroz prozor gledaš noć… mir… što je svakako morao da dođe iz moćne tamne, koja umalo da te odvuče gore skroz.

 

Odjednom si među zelenim lokvanjima. Nije duboka voda, hodaš kroz nju. Zelena je i boje je prozirnog kamena. Vide se na dnu. Odvajaš prste od lokvanja. Kliziš ka nečemu dole niz jednu treperavu nit, sve do dna… Tu si užasnut lepotom i užasnut sumnjom da nećeš moći da se vratiš. Tu je zelena sve dublja, gušća, sve se manje čuje, posle hučanja nema više ničeg… na tren ničeg… opet se javlja sumnja, pa užas, pa lepota… tvoja ruka na lokvanju. Tvoje ruke na lokvanju ponovo. Tačka… poklapanje… olakšanje… Mir… koji je morao da dođe kroz naročit sudar plave i zaslepljujuće žute, i da boje mira i Sunca spoji u zelenu, koja je, ako je po ovome suditi, boja tvog pravog mesta i trenutka.

 

…u svetu, i ko zna u kojim svetovima još, ima boju, tačnije ima u sebi sve boje sveta, jeste svetlost! Svetlost pada na predmet određenog oblika i teksture, i odbija se o njega. To što vidiš je određena boja, i ona se „javlja“ u trenu tog odbijanja. Tako izgleda svet.

 

 

Advertisements