Slika

2

Odlučila sam. Ovu ću. Zelenu. Prozirnu, providnu, prodornu, ponosnu, poniznu, prozračnu, penastu, penušavu, takvu zelenu.

Takva ide uz ovaj momenat, uz ovu sobu, uz ovu baštu i uz ovaj grad. Kako sad rečima da se dočara, a da se jasno vidi? Mora da je moguće rečima. To je veliko nešto, Veliko Nešto. Baš kao zeleni veo koji kao da je neko spustio.

Slika u prozoru prikazuje hladno vreme. Grad je u vetru… šta je još malopre bilo? Bašta. Iako je ušuškana visokom ogradom, oseća se ovo kretanje vazduha koje dolazi iz Maroka ili Turske. Čak i među zagledanima u njega ima neslaganja oko konkretnih stvari. Ima li konkretnih stvari? Zagledani su u pravu i nebitno je odakle je vazduh ušao u baštu.

Da, soba. Soba je u mraku ali je grad veoma osvetljen, Mesec je okrugao, a široka bela kuća preko puta, puna je svetla u prozorima.

Skidam prozirni zeleni veo,

providan, prodoran, ponosan, ponizan, penast, penušav,

takav sam veo htela,

takav veo skidam sa prozora,

zeleni veo-pokrivalo, i zeleni mlaz, zeleni oblak, zelena oaza, tačnije oaza sa zelenom kapijom od zelenog bilja čija se boja menja sa svetlom. Taj prizor je stvarno redak: niz bilje neprestano teku kapljice vode. Već na ulazu, zbunjeni putnik doživi jasnu radost jer je žedan. …zato, zelena, odlučila sam. Ali sa kapljicom plave. Tirkiznozelena, ne tirkiznoplava jer je iz zelene nastala slika. Tačnije, ispod zelene pene koju je u zelenom velu, svojim rukama doneo onaj vetar.

Advertisements