Drvo u Bruklinu

drvo 1

Poput mirisa koji na nešto lepo i setno podseti, ili neke  melodije, ponekad i delovi iz knjiga, neveliki delovi , učine isto to.

„Kažu mi da je moj pogled tužan. Ja, međutim, nisam tužna. Ne znam zašto tako izgledam. Možda je mojim crtama lica najlakše kad tako izgledaju.“ Ovo je jednom prilikom rekla autorka romana koji nije možda toliko poznat, niti vanserijski kvalitetan ali, natopljen posebnom emocijom, od njega će nastati 1945-te prvi holivudski film čuvenog Elije Kazana.

Knjiga je „Jedno drvo raste u Bruklinu“, američke spisateljice Beti Smit.

Deo te knjige, kojim ona i počinje, je taj miris, ta melodija, to lepo i to setno, zapravo – može da bude, i ne mora uopšte.

„Postoji jedno drvo koje raste u Bruklinu. Zovu ga i nebesnim drvetom. Gde god mu seme padne, iz njega niče drvo što stremi nebu. Raste na ograđenim zemljištima, kao i na zapuštenim đubrištima. Raste iz podrumskih rešetaka i jedino ono raste iz ruševina. Raste vrlo bujno… može da opstane bez sunca, bez vode, pa čak i bez zemlje. Smatrali bi ga lepim, da ga nema toliko.“

 

Advertisements