Slow motion

wpMoje priče često nemaju radnju. Nikada pre to nisam uočila. Nemaju radnju, a nešto se dešava u njima. Pisala sam o drvosečama, brodovima, o gospođici Š. i njenom flertu sa uglednim baronom u Šveningenu 1897, ali ni tu nema mnogo radnje. To su pisma koje ona upućuje njemu. Pa o vrtlarima, o Aladinu, da, o Suzi sam pisala… ali kada se sve zajedno uzme, ispada da nigde nema radnje i da se ništa ne događa.

Moje priče su statične slike, portreti, delovi fotografije i usporen pokret. Ali izvezena reč. U raznim oblicima.

U mojim pričama klizi lotosov cvet. Miris oko nevelike reke je opor, sladak i ima notu leda. U mojim pričama je tako – može da se oseti miris i da se osete razni zvuci, sve do najtananijeg: krila, zrikavac i poneki neodređen ton za koji bi hteli ne toliko da znate šta je on, već odakle dolazi.

Da, ima i ukusa – raspukla sočna smokva i spoj boja – zelena, krem i tamnoroze, ako se to što se sad vidi tako zove.

Ipak, najteže je dočarati dodir. Dodir je najapstraktnija tema, i čulo jednistveno po tome što se iz njega ispredaju dalje i dalje priče. Tako je nastajala i ova. Jedna od retkih koja je krenula od naslova, pa preko prisećanja dozvolila sebi da vidi, čuje, kuša i miriše ono što joj duša želi.

Advertisements