Ka tamo

blog111

Uzela je sablju i štit, podsetila sebe da tamo još jednom oslušne svoj glas, a sve to u trenutku koji je zapravo ceo u radosti pa nikakvo preispitivanje nije potrebno. I nema mesta za niti jednu dilemu. Ipak… uzela je štit, od teških dukata, i finih ukrasa, i stavila na prsa. Uzela je sablju, zadenula za podvezicu. Pokrila se cela. I krenula.

Razaznavala se u tmini. Svetlela u tmini. Žuta, zlatna pojava. Jedino ona u apsolutnoj tmini. Dolazi polako, jer mora polako da hoda zbog oštre sablje na butini.

Ali, ne dolazi da bi ratovala. Niti tako prilazi. …kako će joj zvučati glas tamo, i šta će da izađe iz belog grla. Veoma je važno kakav će biti glas…

Sablja joj treba da napravi razmak, štit da ostane lepa, ukoliko tamo nije to mesto. Ili ovako – sablja joj treba da iseče trans, srce umiranja, a štit na grudima, težak i gust, od zlata, ogledalaca, ogledalaca i srebra, da se sve što postoji toliko pomeša, zavrti, ubrza, da put za nazad nikada više ne nađe. Jer to tamo, začudno i tajno, možda jeste to pravo mesto. Ne, sigurno jeste, sigurno jeste…

Advertisements