Bajke i prazna mesta

blog

Bajke pobuđuju naročito nešto. Na bezbroj načina. One čudesno privuku da se poželi da se u njima ostane još. Bilo ka kojoj krajnosti da vuku, jer ne završava se svaka bajka srećno. Devojčica sa šibicama je umrla od zime, Mala sirena je dala svoj glas… ali su brat i sestra uspeli da se oslobode jedne bestidne žene, a princ oklopa žabe…

Bajke pobuđuju osećaj strepnje, čežnje, lepote, straha, divljenja i borbe, iako ima kada obuhvate još mnoga mesta.

Bajke bude i pokreću. Pokreću da se poželi. Bajke to prvo pokrenu bojama i atmosferom, pa uvedu u slike i onda pričaju priče. Priča je uvek satkana od krajnosti, pa se tako i čuje dok se sluša ili čita.

Naravno da bajke privlače i tajanstvenošću, ali više čudnovatim stanjem u koje uvode, dok vode kroz sva ta mesta i stvari.

U bajkama je realnost. I bajke prilično nebajkovito o realnosti pričaju. Neretko su brutalno iskrene. Zato zakivaju. Ili oslobađaju. U njima nema mnogo fantazije, ma kakav kraj da jeste.