Mir

6Htela je da pita, seća se, samo se seća da je htela da pita nešto važna, jako važno, što donosi oslobođenje to zna, toga se seća. Potom, potom je čula samo reči, ali one je zaobilaze kao more kamenje na početku. I Suzi gleda kamenje, pa Mesec, stavlja ruke na stomak, tako osluškuje, pita šta da radim šta da radim, i uspravlja se na noge i gleda gore, i zaista se smanjuje do veličine zvezde. Suzi je sada zelena čestica zvezde, i iz nje, a počinje kiša, pada jedna zelena kap na jedan svetli rukav. „Ah, malera.“ „Šta ti je?“, čuje se neko pored. „Ništa“, kaže Suzi i dodaje: „Baš ništa.“

Nema ovde nikakve metafore i simbola. Suzi… njoj se ćuti… i njoj se da joj Mesec dodiruje lice… i da zaspi… i da je sve mirno… i da je Mesec zavije, uvije, sakrije, zabradi… i tako…

Advertisements