…i tako svake noći…

blog1

To nije priča o šumi. Šuma je mesto gde se dešava to, gde se odvija radnja, koje nema.

Radnja je bezglasna scena. Doduše, ne sasvim nečujna, čula se melodija ptica, mrak je, možda to nije bila ptica, nešto se čulo ali se ništa ne miče… osim granja. Ni ono se zapravo ne miče već se pomera čovek koji je u toj šumi, tačnije njegov se vidokrug menja, jer taj čovek hoda, i gleda gore, nebo, pokušavajući da kroz krošnje vidi nebo… nebo je noćas neobične boje. I tmine imaju boje, nastaju iz mesečine. Noćas ima Meseca. Čovek hoda… granje… nebo kroz granje… gusta šuma… najednom dva stabla razmaknutija od ostalih… tačnije njihove krošnje, nisu se preplele granama već su načinile krug… i kroz taj krug taj čovek vidi kako mlečna svetlost, Mesec je udesno skroz i ne vidi se ceo, tu tminu boji, stapa se sa njom, menja je… Čoveka u šumi, koji kroz krug od krošnji tu promenu gleda, obuzima nejasna sreća… i ona traje sve dok nebo opet ne počne da se šara gustim granama, da zaklanja vid, jer čovek u šumi, on hoda, nije prestao da hoda, nije zastao, ostao, da bi prošao obruč i otišao tamo gde je prepoznao da jeste nekakav odgovor, ili nekakvo stanje, ili nekakvo bitno nešto, nije. On hoda… gleda gore… hoda… i tako svake noći dok ne svane dan.