Ne liči ovo na Suzi

 

blog3

Možda tebi nije u domenu misli da bi to, to što steže, jednostavno mogao da ispustiš kroz reči. Možda i ne pomisliš na to – da kažeš. Ah, onda kažeš kako ne znaš da kažeš, ne znaš šta da kažeš, ne znaš da li to uopšte može da se kaže. Zar ne poseduje svako reči i zar se svako ne služi rečima? Rečima si se obratio, rekao ko si, tačnije rekao ime… nije li to bilo rečima? Šta treba da vidim ispod? Šta treba da vidim? I ćutanje šalje poruku, i bes šalje poruku, sve šalje poruku, reci mi… (Pauza) Nikada nisam videla takav zid. Samoživost je moguća ali ti znaš kada i gde. Ostale životne niše zaključane su za to. I da… ne, sačekaj, čekaj, obećao si da više nikada nećeš da me uplašiš… ili, ili je, da li je to neko snebivanje, ipak? Možda želiš da kažeš? Sve. Od značenja, preko želja, od potreba, do razmene. Sve. Još uvek misliš da nisam ozbiljna? Ko je zavio sve ovo u marinsko plavo? Najpre ti, onda ja. Neodrživo, a neodvezivo. Vazduh. Zgusnuo se tako vazduh, i toooooliko se zgušnjavao da je i boju promenio, boja mu je sve tamnija sve do slične toj, marinskoj, pa je onda taj obojeni vazduh nekako čudesno počeo da se kreće, pa vihor, pa veo… znam… ah jel’ boli? Jel’ boli, ljubljeni? Jesmo li mi obljubljeni? Šta je tebi, Suzi? Jesmo li nas dvoje obljubljeni? Da li je nas dvoje obljubljivao neko, nešto, dok si ti držao mene… Šta je ispod, hoću da znam? Suzi… Šta je ispod? Suzi! Kakav je to zid, pusti me… Ćutiš? I to je odgovor? Da li je to odgovor? Ili nisi čuo pitanje? Nisi čuo ništa baš? Nisi čuo da te se odričem? Suzi! I, mada te apsolutno ne zanima znam, osećam se kao Eloiza, kao Abelarova Eloiza kada su došli onu noć. A sad se skloni da prođem.

Advertisements