Vrtlog i oslobođenje

giphy

Misli dolaze odasvud. Prskalica jeste pogodno poređenje, ali svakako ne i dovoljno verno. Taman se uspostavi pravac, i nit, stvori se nova pritoka koja povede. Te pritoke su veoma brze, veoma hladne. Povedu zato što u glavi ne vlada red. U glavi ne vlada red zato što svaka tačka koja se javi postaje početna istina, mesto odakle se krenulo.

Ritual se ponavlja. Iz pritoke se vrati. Ali se vrati zato što je pravac te pritoke, i svake druge pritoke, sve nejasniji i što se tu svako najlakše gubi. …vrati se, izađe se ponovo, ali i to odakle se prethodno pošlo, i to takođe postaje pritoka. Učini se kao da nema puta, niti pravca.

Tada se sve pritoke moraju spojiti u jedno, u jednu tačku, negde, bilo gde, u daljini, gore, sa strane… moraju se spojiti, integrisati i nestati.  Samo tako može da zavlada mir. I samo tako misli ne dolaze odasvud, pa uvek ispadne da i nisu bile prave. Kada pritoke nestanu, misli onda dolaze onako kako treba – pravo iz srca čoveka. A srce, to je najbolja početna tačka, za red, u svemu.

Advertisements

Pod velom vasione

„Ja obilazim kuće, trgove, gradove, svetove. Želim u svaku sobu ponovo da uđem.

Soba-stena. Mesto je lepo, dovoljno bezbedno da nemaš onu jezu od ivice, visine, nemaš onu uznemirujuću neizvesnost… Retko dođem ovde. Ne volim da gledam vodu sa stene, a sa stene najviše vidim nju.“ Suzi voli zovove koje iz ove sobe može da čuje. Kada se zovovi jave, ili odazovu, stena dobija svoje posvećenje. Dobija i opravdanje to što se u ovoj sobi uopšte ne izgovaraju reči i što su zovovi navođenje tela da prestane da misli, i da se seća.

 

Sledeća soba jeste zeleni vrt. Nimalo nalik na svetloplavu, boju sobe od stene. Suzi voli  mirise ovde. Voli ove mirise i zakoračuje u zeleni oblak, granje, penu, u mađiju, i smaragdno sve.

 

…naredna, treća. Hronologija je nebitna, nema logiku, ni važnost… „Ja obilazim kuće, trgove, svetove. Želim u svaku sobu ponovo da uđem…“

 

Sledeća je reka. Tu ruke koje štite i prete, upravo traže mir. Sve kažu bez reči. Sve što imaju da kažu, tako kažu. „Treća soba je ta moja reka.“

 

Šara na mišici i „Uplašila sam se da sam pokvarila nešto“  koju je ujela kad joj se steglo grlo, i kad je čula glas iz jednog nepravilnog lica, naglašenih vilica, i pogleda koji u ozbiljnosti sobe svlači sve sa nje. Takva je četvrta soba.

 

Peta. Neodređen prostor. Više tmina. Ali ne preteća. Više zakrilje. Mračnije od noći. U nju ulazi kada hoće da otera nemani. Svakakve nemani.  Suzi je uvijena, pokriveno je sve osim očiju i čela. Možda je Kuvajt ova soba? Kuvajt deluje dobro za priču… Jer Suzi priča priču o sobama, u ovoj priči,

a u ovoj sobi ispod tog vela je Suzi koja obilazi svet, gacajući po vasioni, kroz mrakove, beline, zlatne prašine…