Pod velom vasione

„Ja obilazim kuće, trgove, gradove, svetove. Želim u svaku sobu ponovo da uđem.

Soba-stena. Mesto je lepo, dovoljno bezbedno da nemaš onu jezu od ivice, visine, nemaš onu uznemirujuću neizvesnost… Retko dođem ovde. Ne volim da gledam vodu sa stene, a sa stene najviše vidim nju.“ Suzi voli zovove koje iz ove sobe može da čuje. Kada se zovovi jave, ili odazovu, stena dobija svoje posvećenje. Dobija i opravdanje to što se u ovoj sobi uopšte ne izgovaraju reči i što su zovovi navođenje tela da prestane da misli, i da se seća.

 

Sledeća soba jeste zeleni vrt. Nimalo nalik na svetloplavu, boju sobe od stene. Suzi voli  mirise ovde. Voli ove mirise i zakoračuje u zeleni oblak, granje, penu, u mađiju, i smaragdno sve.

 

…naredna, treća. Hronologija je nebitna, nema logiku, ni važnost… „Ja obilazim kuće, trgove, svetove. Želim u svaku sobu ponovo da uđem…“

 

Sledeća je reka. Tu ruke koje štite i prete, upravo traže mir. Sve kažu bez reči. Sve što imaju da kažu, tako kažu. „Treća soba je ta moja reka.“

 

Šara na mišici i „Uplašila sam se da sam pokvarila nešto“  koju je ujela kad joj se steglo grlo, i kad je čula glas iz jednog nepravilnog lica, naglašenih vilica, i pogleda koji u ozbiljnosti sobe svlači sve sa nje. Takva je četvrta soba.

 

Peta. Neodređen prostor. Više tmina. Ali ne preteća. Više zakrilje. Mračnije od noći. U nju ulazi kada hoće da otera nemani. Svakakve nemani.  Suzi je uvijena, pokriveno je sve osim očiju i čela. Možda je Kuvajt ova soba? Kuvajt deluje dobro za priču… Jer Suzi priča priču o sobama, u ovoj priči,

a u ovoj sobi ispod tog vela je Suzi koja obilazi svet, gacajući po vasioni, kroz mrakove, beline, zlatne prašine…

 

 

 

 

Advertisements