„PETLJE“, autorecenzija

PETLJE

Iako je običaj da o knjizi manje piše autor, a više čitaoci ili kritičari, ipak se odvažih da nešto o svom romanu kažem i sama. Nekoliko razloga postoji za to, tačnije – znam da postoje razlozi, ali nisam sigurna da li bih umela da ih pobrojim. Ili obrazložim. No, svejedno. Osećam da nešto dugujem „Petljama“, i otud ovaj post. Razlozi se menjaju, relativni su. Osećanje koje me pokreće je ono koje je prisutno od početka, od izlaska romana iz štampe. Recimo da je ovako: ovde, na wordpress-u je nastala moja Suzi. Iako se ni u jednoj priči nisu imenovali, ovde su nastali i Branko, i Vladan, i Filip. David je takođe nastao ovde, tačnije prvo ovde, još dok sam imala kategoriju Zvuci na ovom istom blogu. David je muzika u knjizi, i meni je teško da objasnim kako to. Teško, zato što sam pisac, zato što sam pisac knjige o kojoj ovde sad pišem, i zato što to i nije moj zadatak. To je uloga čitalaca, ili nekog stručnog ko pregleda i pripoveda o pisanju drugih. Autor to ne može, i da želi. Ja to ne mogu, još manje želim. Jer u tome poenta sada nije.

Branko i Suzi se vole, čudnom ljubavlju, kroz neobičnu vezu i duboko razumevanje. Vladan, koga često zovu i Vale, upoznao je Suzi te olujne večeri, kao i Filip, i Geta, i David. Vale je ličnost u čijoj će kući sve petlje biti raspetljane.

Tu je i Geta. I ona se nekako javila ovde, kroz ranije tekstove i priče. Nikad nije dobila ime. Nigde joj nije dodeljeno značajno, ili uočljivo mesto. Ipak, skrivala se negde, gradila pozadinu, bila ona iskra koja rađa humor i setu. Ni jednu priču, celu, nisam joj posvetila ovde. Ona je čekala, shodno svojoj prirodi, da bude utkana u celinu. Na manje ta ne pristaje.

Glas iznad svih, glas lebdećih krila, kojima da lete ni malo ne smetaju vetar i kiša, jeste glas Starog čoveka. On se provlači, on sve podvlači, i istinom Svi smo mi zapravo sami usmerava niti da se razvežu i da se vide jasno trag i putokazi. Starac je snaga, snaga svake slabosti u svakom junaku, ako se u kategorijama junaci ovde uopšte može da priča.

Likovi u mom romanu nisu savršeni, nisu predobri, nisu najbolji, nisu najsrećniji, i nikako nisu nesrećni. Mada se zaista tako na prvi pogled čini. Oni su bića puna potreba, strahova, vizija, tajni i plemenitosti, iako umeju da budu sebični, neki samoživi, a neki malo više usmereni na sebe. Oni su samo ljudi. Običan je to svet. I suzi je obična. I kao što reče jedna čitateljka „…sve smo mi žene pomalo Suzi, zato se ovaj roman doslovno proživljava“ (instagram stranica @ekspanzija skrivenog).

I Geta je obična. Vreme joj je da se smiri, da rađa, da se uda. Ume da bude pompezna, ume da se ljuti, da diže buku veću nekad i od one koju Vale pravi, a Vale, odnosno Vladan, najbučniji je lik upravo zato što se bukom brani.

Svi se oni brane od nečega, kao i svaki čovek na planeti. Geta se brani od ograda, Branko se brani od vezivanja, Filip od sive svakodnevice… David… on gotovo da i ne govori. Ali se za njega najjasnije vidi zašto se brani, i kada je počeo da se brani. Iako o tome ne priča, u ovom romanu prepunom dijaloga, kod njega se najjasnije vidi uzrok svega toga. Svi se negde otimaju, i svi će prestati to, prestaće i da se mire, utihnuće, tada, te večeri, i noći iza nje, te olujne, kada se spoje u kući, kada se svi integrišu u jednoj tački u prostoru, i kada se dogodi ono što se nikako nije očekivalo.

Tada će se petlje raspetljati. I biće strahotno, biće strašno, ličiće na put ka ništavilu. Ali će doneti oslobođenje. Doneće oslobođenje iako će, a tome sam posvetila tek stranicu, dve, naizgled samo, njihovi životi nastaviti put na sasvim predvidiv način. Ipak, predvidivost je privid. I ko smo mi da im sudimo? Ko smo da sudimo sebi ili bilo kome? Ko smo mi da kažemo ovako: Branko, da si se samo malo oslobodio straha od stega, možda bi Suzi tek onda bila umirena i srećna. Možda. Ko smo da kažemo: Suzi, da si bila odvažnija, možda se ne bi skidala pred nepoznatim svetom, ili, ko smo da kažemo: Vladane, ipak si mogao da se potrudiš da promeniš svoju ženu, Filipe, i ti takođe, ili: Davide, Dačo, mogao si da budeš jači, odlučniji, pa da se otisneš u svet govora, u svet reči jer toliko toga možeš da kažeš, imaš da kažeš, a nećeš, nije li sebično… ko smo?

Mnogo toga sam naučila radeći na ovoj knjizi. Na primer, na primer i to da ona ne može biti završena, zaokružena, kvalitetna i cela sve dok ne zavolim sve te likove. Ovde ih je osmoro, a ja na početku nisam volela sve, iskreno nisam. Kreirala sam ih, udahnula im život, dala im imena, konture tela, oblik očiju… ali jedno lice nisam umela da zavolim. Niti da opravdam. Čak ni da objasnim zašto. Nebitno je skroz koje je to lice. Poenta je da knjiga, svačija knjiga, može da završi svoj put, i zatvori krug tek kada autor zavoli svakoga o kome piše. Sve likove. I one vredne, i one heroje, i one junake, i antijunake. Tek tada se priča zaokružuje organski, i kako treba, i daje se mogućnost književnoj vrednosti. Samo tako, i samo tad.

Svi moji likovi veliki su borci. Čak i kada se kukavički nekad ponesu, čak i kada pokažu slabost, ili naprave glupost. Svašta se među njima i u njima zbiva. I ja sam pustila da bude. Prikazala sam ih baš onakvima kakvi jesu, bez pompe i nadnaravnih moći, bez podilaženja ili ulepšavanja. A pošto su samo ljudi, i oni samo traže sreću, i sebe.

Eto, odvažih se da sama predstavim svoj roman, ne kao kritičar, ne kao čitalac. Čak ni kao pisac do kraja. Više, više ovako: kao neko ko ih razume, i pravda, ali pravda zato što ih razume, i kao neko ko ih poznaje tek donekle jer: ko može drugog poznavati skroz kada i samog sebe nekad ne prepozna?

Roman „PETLJE“ možete naću u „Čudnoj knjižari“, Dečanska 5a, to je onaj prolaz kod Doma omladine u Beogradu.

Možete ga naručiti i poslaću ga dostavom, kontaktirajte me putem mejla tanjataubner@gmail.com.

Možete sačekati promociju pa o njemu čuti i mišljenja drugih i uzeti ga tad, ali ja ne znam kada će promocija biti jer i za nju je potrebno pravo vreme, ono – kad se oseti da je to sad,

a ono što sam još naučila, radeći roman, jeste da je najveća mudrost i (samo)ostvarenje biti ovde i sada. I kao što sam nedavno pročitala „Yesterday is history, tommorow is a mystery, but today is a gift. That is why it is called the present“ (instagram stranica @english_with_nikola), tako poručujem i ja.

I hoću da dodam još samo jedno, a pojma nisam imala do pred samu predaju rukopisa izdavaču (EVEREST-MEDIA) da će se knjiga zvati „PETLJE“. Kako se radni naslov „Tango u stilu fanki plesa“ preoblikovao u ovaj, ne mogu da kažem da se sasvim jasno sećam. Ali se to svakako nije zbilo po inspiraciji, kako bi običnim jezikom rekli, već kao ishod ozbiljnog rada kome je nadahnuće tek početna reč. Kada bi sve ostalo u okvirima nadahnuća, kakav bi zapravo posao imao autor posle, i da li bi to zaista bila književnost?

Petlje su tu da se raspetljaju. Petlje, generalno. I raspetljaće se samo ako se za to imaju petlje.

Evo, dadoh nekog oduška sebi. Kakvog, to već ne znam da sročim. Možda sam ovom romanu dugovala i ovako nešto, a možda nekom od likova u njemu. Tu mudrost autora prestaje. Tu sad dolazi utisak i impresija onih koji roman čitaju.

 

tanjataubner@gmail.com

instagram stranica / @tanjataubner

 

 

 

One comment

Zatvoreno za komentare.