Šta mi je rekla mudra starica kojoj sam rekla

Ležala sam na prekrivaču od dukata. Utiskivali su se u kožu, pokretali da se nađe najlepše mesto, najdivnija ravnina. Onda se čuo težak zveket, gust, kratkotrajan, kada se slap od tih novčića čudesno zgužvao i skliznuo na pod. Tada se otkrio drugi prekrivač. I tada je taj prostor postao drugačiji od ostatka sveta, a to je magija, a magija je ono što je do kraja. Pošto magija može sve, magija je dovela zid do mojih leđa. Bio je hladan, bio je potpora, bio je klopka, bio je želja. I zaštita je bio. Bilo je leto, a kroz zavese od krupnog tkanja je dopirala jarka obojena svetlost. Ipak, znala sam, kada zvukovi nestanu, kada podne kroz tkanje zarudi blještavim sjajem, zavesa će se razgrnuti i tada će magija da ode. Ona neće nestati. Otići će da bi se vratila, i da bi se ponavljala.

Znaš li po čemu ćeš razumeti kakva joj je ćud? Po tome kako skida čaršafe, od prvog, tog sa dukatima najjasnijeg sjaja, preko tog ispod, svetlucavo-zlatnog, pa tog srebrno-zemljanog, jer bilo ih je sedam, kako ih skida, do onog boje kože, koji je spreman da zavije koplje u svoju svilu, skroz i do kraja, bezuslovno, i van kontrole. Po tome kako ih skida razumećeš.