Noć i svetlost

Niko ne može večno ostati u zatečenom stanju. A pošto sam bila zatečena, odnosno pošto sam još uvek zatečena, sve mi se nekako čini da će doći do nastavka priče. Da li je nastavak nužan? Da li je moguć? I da li ga želim? Još uvek sam zatečena nečim što se nedavno dogodilo, što budi ni nepomišljena osećanja, i što će, kao odgovor, doći u nekom narednom ciklusu ili etapi. Dakle, da li su sada odgovori nužni, mogući i željeni? Malopređašnja pitanja postoje, ali nisu suvereni. Vlada ono što nadvlada.

Opet je posredi glas. Miran, staložen, uvek negde pribran. Poznajem ga iz jednog spokoja koji se rađao iz prijatne sete, potaknute nečim malim, ili neobičnim, i pitam se, pošto sam ostavila jedan prostor iz koga se javio taj glas, jer samo iz tog prostora i priča sa mnom, pitam se da li je ta seta i dalje prisutna ili se preobratila u nešto čemu ne bih mogla da budem onoliko naklonjena.

Na početku sam tek malo osetila po njemu nešto nalik nevidljivom velu zeleno-plave boje. I osetila sam da taj veo, iako oku neprimetan, ometa da pojedine misli koje izgovaram imaju nekadašnju čujnost. Uvek bih osetila prohodnost, provodljivost, neupinjanje da zvuci mojih reči dodatno pojasne nešto. I sada se prepoznavalo sve ovo o čemu pričam, na momente je teklo, na momente kapalo, a nekad dolazilo do, opet nevidljivog zida.

Ne, nije me bolelo. Zbunjivalo me je. I na povremeno nisam znala šta da radim. A onda sam čula pitanje: „Da li plačeš?“ Rekla sam: „Ne plačem.“ Zapravo jesam, plakala sam. Ali ne kada je pitanje došlo. Već pre nego što se sa one strane začulo. Minut pre toga. Trajalo je minut, i minut pre toga nestalo. Kada je pitanje došlo, stvarno nisam plakala.

Šaptala sam srnama i košutama. Šaptala sam ničije ime, nikakvu smislenu stvar. Čak se i ne sećam dovoljno jasno šta sam šaptala, samo znam da sam, i znam… znam da je bio baš širok prostor, zeleni pašnjak, breg iza, šuma onde. Zeleni prostor u iznenađujuće fosfornom svetlu kojim su bile okovane srne i kojim su sputane košute gledale nekud gore. Pokušavala sam da probijem tu svetleću opnu, granicu koja je imala zadatak da ubedi u njihovo nepostojanje. Granicama ne verujem. Granice nisu prirodne. Pokušavala sam da probijem, na momente sam pokušavala, samo na momente, a pokušavala sam to da bih grlila, jer samo tako mogu biti zagrljena. Na momente sam poželela da se zagrljaj desi. Posle nekih saznanja i istina, dodir jeste utočište.

Kako se oseća srna, kako košuta? Ja sam im, kada su prestale da se plaše, u očima videla zadivljenost. Pošto sam šaptala nesuvislo, možda je to osećanje u njih došlo zbog načina na koji sam to činila. Sada, a od svega prošlo ima nedelju dana, nedovoljno za krajnje zaključke, ali dovoljno za neke utiske, mislim da je tu više bilo začudnog osluškivanja. Tako su gledale. Srna i košuta su gledale očima začudnog smirenog osluškivanja. Ali to nije važno. Ne mogu srne i košute, kao ni jedna više ptica, čuti do kraja ono što iz mene dođe. Zato što postoji ta svetlosna noć, a takve noći ne pripadaju meni. Zapravo, nikada nisam imala te noći koje sam imala, sa divotnim glasom s kojim sam pričala. U takvoj jednoj noći ja sam izgubila narukvicu koju sam jako želela, i koju sam dobila. Važan dar. Nisam je našla. Nikada je nisam našla. I te noći koju nisam imala ali sam je imala, ja sam znala da je divni poklon neću imati. Ni nikada. Ni više.

Sve ove slike, fosfor, noć, košuta, ptice, opne, srne, sve ove slike su tekle kroz mene, tekle i zastajale kod noći i narukvice, dok sam slušala obične reči, svakodnevna pitanja, sebe kako odgovaram pa onda pitam ja… Najjasnije sam čula spoznaju, a spoznaje uvek sve drugo nadglasaju, da ta granica od nevidljivog svetla ne može, čak i da to jako želi, da propusti ono najvažnije iz mene. Stvorena je, a da ne znam. Lakoći razmene oduzela je snagu. Kako je nastala granica, svako se pita, naročito kad reči imaju zvukove bajki. I svako tada, makar na tren, oseti duboku tugu, i oseti veliku izdaju uprkos nikakvim namerama. Ipak oseti. I zabole ga ta prazna mesta. Sve je, sve je noć i svetlost, sve je privid velikih daljina. A istina je iza.