Odlaženja

Plakala je i pričala kao dvanaestogodišnje dete. Govorila je sve ono što svako kaže, kad sebi skroz, i do kraja kaže, pa je pričala o igrama, šunjanjima, durenjima i brigama, sve je pričala. „A znaš li šta je sve, moja ljubavi? Kada si odrastao i zreo, a isto i nisi. Kada se ne plašiš baš nikog, jer osim nas i nema nikog. Sve je to sve. I to sve, gde je? Šta onda ostaje od tebe, ili od mene, i čemu ta paklena bol koja neće prestati sve dok ne dođe to potpuno pomirenje da nema više sve, i da sve nestaje odlaženjima.“

Da li je teže onome koji stoji ili onome koji se kreće? Da li je jinu ipak lakše, ili se jangu samo tako čini? Svašta je i svega bilo, i pričati o tome samo je gubljenje snage, jer ono što se dešava uvek dolazi iznutra. Tako je i kada se priča. ‘Šta je iznutra’, čula sam pitanje, nežno. ‘Ti i ja.’ ‘Ti i ja?’ ‘Ti i ja.’ ‘Ako je tako, šta je onda ovde’, pokazao je na svoje grudi. ‘Ti i ja.’ ‘Opet ti i ja’, potvrdio je. ‘Da.’ ‘Onda nas je četvoro.’ ‘Ti, ja i naše dve senke.’ „Onda smo otišli u bioskop,“, pričala je, „pa na rođendan. I posle tog rođendana, na kome se ništa posebno nije desilo, ali se desilo na putanji pogleda između nas dvoje, po dijagonali te velike sobe pune ljudi, desilo se da pogledi više nisu ukrojeni, da se javio jedan prorez, povukao se brzo, pa onda munja, i ona brzo, ali tu više nije bilo mesta za jednog, nije bilo, jer više nije sve, i to je bilo strašno i za onog koji stoji, i za onog koji se kreće, strašno, strašno i iznenadno. U meni je nastala tišina, u tebe je ušla buka, a razlikama mesta nema. Stajala sam i plakala. Smela sam da jecam, da se čudim, da zacvilim, jer kad smo ti i ja, onda ni kad je ovako tu nikoga nema. A sada nikoga nema. Nisam znala gde ću, niti da li ću biti dobro. Čekala sam neki glas, neki zvuk, znak, orijentir, da me podrži i pomogne da i ja pođem. Spustila sam se na panj oko koga je bio venac od šumskih gljiva. Sve je bilo tamno braon, osim kad zašumi šuma pa razgrne pogled i pokaže noć i nebo. Čekala sam neki glas… Samo za dva koraka, a treći ću sama. I plakala. I zaspala. Sanjala sam neka buncanja, tačno znam.

Svako drugačije odlazi. Ja odlazim gledajući i stojeći. Neko jednostavno iščezne, ima takve moći. Neko se samo okrene. Ali nije to najviša tačka bola. To je bilo pre, osećalo se još na onim livadama sa leptirima, i u onim vatrama pored kojih se drhtalo od lepote podno stena i Meseca. Sve nije moglo biti zaustavljeno. Nije moglo biti zaustavljeno…“ Tako je plakala i pričala, baš, baš kao dvanaestogodišnje dete.“