Ja sam MN, i skrenuh sa staze

Nisu krajevi toliko bitni. Predkrajevi, to je žiža, tu je utrnuće, potpuno posrnuće, pomračenje, i svaka jasnost. Kako će neko, ko je doživeo kraj, opisati pretkraj? Ta nemogućnost čini jednu od mnogih tajni života. Samo se u ljubavi mogu opisati i kraj i pretkraj jer samo ljubav u smrti ima nastavak. Niz malih smrti, koje otvaraju nove smrti, i ne donose kraj.

Ja sam MN. I ja, MN, ma ni odakle, ni kako, ni čime ponukana, najednom, radeći sasvim nešto bezveze, samo ugledah slike, statične, pokretne, situacije razne, svega je bilo u bezbroju tu, svega u sekundi tek, tek u sekundi i nešto. I vidim MN koja skuplja Mesecom grljeno kamenje duž šumskog puta, MN koja namesto njih ostavlja papirne poruke, a kamenje oslobađa reda. Koja daruje čime je darovana, a strepi za sebe ako se poklon vrati. MN koja nema mišljenje o mnogo čemu, a ima potrebu da to kaže. Koja priča svima, i nikome određeno. Koja se uvek zaplače zbog Sofke i zbog Lorke. Koja se osetila izdanom, jer je izdaja kad nešto nije što jeste. MN, koja ulazeći u jahtu pomišlja na terasu na još daljem moru. MN, u tmini šume, do koje je već pokupila svetleće dragulje i sve puteve iza ostavila u mraku. MN, u dvorcu sllatkiša, i gde su svi ključevi na dohvat ruke. MN, koja je kućepaziteljku videla kao držeću, lepu ženu kojoj pohota ograničava pogled i grči usne dok priča. MN koja kaže da se izgubila, da je gladna i da joj je hladno, i koja dobija zdelu sa jelom, kolačima, lizalicama i čokoladom. Ne bilo kakvu. Zlatnu. I MN po zori, koja odlazi dalje putem, sa čudnim osećajem kao da se već nešto desilo. Slatkog osećaja putem, odlazi. U radosnoj zebnji i sa neobjašnjivom tugom, sa svim tim nečim što pomaže da se otplaču svi oni umori, neverice i nezavršene rečenice.