Posvećeno devojci koja je služila goste na banketu kod…

blog

I could not find the respective owner of this image. If you are the owner and want this image to be removed, please contact me and I will delete it immediately.

 

„POSVEĆENO DEVOJCI KOJA JE SLUŽILA GOSTE

NA BANKETU KOD JANG CIVENA“

Sing Cici, kineski pesnik iz 12. veka

 

„Sasvim, sasvim još devojčica –

Petnaest joj je godina od rođenja

I s njom nežan je samo vetar

Iza svilene zavese, obešene o venjak,

Sasvim, sasvim još devojčica –

Petnaest joj je godina od rođenja.

Kako se radujem: nije je primetio

Niko u kom plamte htenja.

 

Čuo sam: vrlo je bojažljiva i brzo

Savlada je zbunjenost i tad je tek mila.

Jedva vas primećuje, a i kad primeti

Lišce joj oblije sen rumenila.

Čuo sam: vrlo je bojažljiva i brza

Savlada je zbunjenost i tad je tek mila.

Na vama samo u magnovenju

Sklopi pogleda vrela krila.

 

Sinoć rano, kad se nad sprudom

Zgusnuše senke umiruće,

Ona je u pratnji drugarica

Odšetala podalje od kuće.

Sinoć rano, kad se nad sprudom

Zgusnuše senke umiruće,

Ona je ličila na slab cvetić,

Na tužnu vrbu međ prućem.

 

Ona još tako nevešto

Gostima ugošćenje podaje.

Kad vino naliva čini se

Sad proliće ga, al – nalila je!

Ona još tako nevešto

Gostima ugošćenje podaje,

Cvet što joj treperi u kosi

Uznemirenost njenu odaje.“

Advertisements

Duboke tajne nekih žena

Lilit, prvu Adamovu ženu, često povezuju sa cvetom ljiljana. Ljiljan se, opet, često dovodi u vezu sa čistotom, slobodom i nesputanom telesnom ljubavlju.

blog111

O Lilit niko ne misli ništa lepo. Zbog nje su naročito uznemirene supruge. One joj se dive i strahuju zbog nje jer Lilit je uspela da kaže: „Ne želim da budem ispod tebe“ i završila priču. Čak je prkosno izrekla ime Boga, što se tada nikako nije smelo pa je, pričaju, zato iščezla u mrak. Sa sobom je ponela svoju bestidnost, svoju iskrenost i svoje ime.

Da li je usput ubrala ljiljane, retko se priča. Ali se priča da je bila kurtizana bogova. Važila je za uništiteljku brakova, a povezuju je sa svetlošću plave boje.

Takođe kažu da Lilit ima moć da uđe u telo žene. Da li se prepozna kada Lilit uđe u telo žene? Da li se prepoznaju žene koje su rođene kao rođene sestre Lilit? Nije moguće da se ne razlikuju između sebe. Po čemu, to se na prvi pogled verovatno ne vidi ali – sve imaju skladne kretnje, pričaju očima i imaju specifičan glas. I da, vole poklone, naročito ljiljane u providnom celofanu.

Priče

Gladiola je svet za sebe.

gl1

Na prvi pogled, ovaj cvet nema mekoću većine cvetova koji prvo padnu na pamet. Ipak, i gladiola ima svoju priču baš kao svaka druga biljka.

Njeno ime potiče od latinske gladius – mač, od čega potiče i reč gladijator odnosno onaj koji drži mač nalik na lisku ovog cveta.

Gladiola ima raznih vrsta. Neke leče, neke hrane – naročito svojim lukovicama, a neke krase bašte i kraljevske vrtove.

gl2

Gladiole se potpuno menjaju kada se lagano zavrte oko ose. One nemaju tu snagu suncokreta ali postoje ljudi koji vole da ih okreću. Tako gladiole nekad zaliče na uzdržanu radost, nekad podsete na gladijatorke u areni, one koje drže mač sa drškom nalik na cvet gladiole, stežu ga jer sada imaju priliku da postanu slobodne ali u igri u krvi na život ili ništa. Nekad se gladiole okrenu tako da podsete na ženu koja se svlači i licem nestaje iza kapije od bajke…

Gladiole su svet u kome je moguća svaka priča. Takve su gladiole.

Slika

2

Odlučila sam. Ovu ću. Zelenu. Prozirnu, providnu, prodornu, ponosnu, poniznu, prozračnu, penastu, penušavu, takvu zelenu.

Takva ide uz ovaj momenat, uz ovu sobu, uz ovu baštu i uz ovaj grad. Kako sad rečima da se dočara, a da se jasno vidi? Mora da je moguće rečima. To je veliko nešto, Veliko Nešto. Baš kao zeleni veo koji kao da je neko spustio.

Slika u prozoru prikazuje hladno vreme. Grad je u vetru… šta je još malopre bilo? Bašta. Iako je ušuškana visokom ogradom, oseća se ovo kretanje vazduha koje dolazi iz Maroka ili Turske. Čak i među zagledanima u njega ima neslaganja oko konkretnih stvari. Ima li konkretnih stvari? Zagledani su u pravu i nebitno je odakle je vazduh ušao u baštu.

Da, soba. Soba je u mraku ali je grad veoma osvetljen, Mesec je okrugao, a široka bela kuća preko puta, puna je svetla u prozorima.

Skidam prozirni zeleni veo,

providan, prodoran, ponosan, ponizan, penast, penušav,

takav sam veo htela,

takav veo skidam sa prozora,

zeleni veo-pokrivalo, i zeleni mlaz, zeleni oblak, zelena oaza, tačnije oaza sa zelenom kapijom od zelenog bilja čija se boja menja sa svetlom. Taj prizor je stvarno redak: niz bilje neprestano teku kapljice vode. Već na ulazu, zbunjeni putnik doživi jasnu radost jer je žedan. …zato, zelena, odlučila sam. Ali sa kapljicom plave. Tirkiznozelena, ne tirkiznoplava jer je iz zelene nastala slika. Tačnije, ispod zelene pene koju je u zelenom velu, svojim rukama doneo onaj vetar.

Svako lice ima pisca

 

b1

I could not find the respective owner of this image. If you are the owner and want this image to be removed, please contact me and I will delete it immediately.

 

LICA I MASKE

Stav, kolebljivost, zbunjenost, uverenost… mnoge nijanse onih 6 primarnih emocija koje psiholozi uvek navode, mogu jasno da se vide na licu.

Po licu se prepozna da li si ispavan, koliko umoran, skoncentrisan… po licu se vidi zainteresovanost i dosada, a ako se zgroziš nad nečim, prvo licem to pokazuješ. Iznenađenost isto najčešće kreće od lica.

Sve to donekle može da se prikrije maskom. Maske su čudo, njihova istorija, namene…

Najstarije maske nastale su zbog obreda i ceremonija. Pravili su ih i koristili protiv nečistih sila, urokljivih pogleda, a vremenom i u pozorištima da izazovu strahopoštovanje, smeh, užas… kasnije na zabavama i raznim povodima…

Maske su privremene. Lice je isto. Bilo čije lice. Ili lice bilo čega. Uprkos promenama koje donosi vreme.

Svako lice može da se naslika, zamisli, fotografiše, opiše.

Šta želiš da otkriješ na nečijem licu ili da sakriješ na svom, zavisi od toga na čemu ti je fokus – na licu ili na maskama, ukoliko lice pristaje na maske i, naravno – ukoliko mu maske pristaju.

Boje

bbbbbb

I could not find the respective owner of this image. If you are the owner and want this image to be removed, please contact me and I will delete it immediately.

 

Znaš li zašto priče o bojama uvek privuku? Zato što su boje iluzija. Tako je bar govorio još Gete u svojoj „Optici“ iz 1704. Ništa samo po sebi nema boju. Jedino što u svetu, i ko zna u kojim svetovima još, ima boju, tačnije ima u sebi sve boje sveta, jeste svetlost! Svetlost pada na predmet određenog oblika i teksture, i odbija se o njega. To što vidiš je određena boja, i ona se „javlja“ u trenu tog odbijanja.

Bojama svašta može da se objasni, opiše, tumači. Nekad se nešto kroz boje vidi, to mogu na primer osobe koje tonove ne čuju već ih opažaju „očima“. Sve su to takođe iluzije. Tvoj doživljaj, osećanje, i to je onda iluzija.

Naravno ako se gleda kroz boje.

Evo zbog čega.

Upireš se da ispratiš kako plavi oblak menja oblik. Ti tačno vidiš da je oblak plav, ne beo. Neba kao da nema.

Plavi oblak su spletovi gustog plavog dima. Neprestano se kreću. Menjaju lica. Najednom ugledaš svoje. Oblak je dobio sve tvoje crte. Gleda te. I u trenutku kada zaliči da će nešto da kaže, na tebe se sruči crvena svetlost, kao na pustolova i ratnika pred vratima pakla u Danteovoj knjizi, i misli ti lete, sve prolazi kao film, nebitni detalji, šara, šolja, pokret, reč… i najednom shvataš, ali onako kao kad se zemlja zatrese, shvataš da je dim koji oživljava divotne plave oblake došao iz strašne vatre ustvari. Tada se oblak odvaja od tebe. I tačka ponovnog odvajanja je tačka poklapanja. Mesto i vreme. I olakšanje. Potpuni mir. Koji je, svakako, morao da dođe iz vatre, i da boju vatre pretvori u plavo.

 

Lampe sa abažurima baš daju prijatnu svetlost. Ovaj abažur je crven. Sve oko tebe ima taj preliv. Ali kako se fokus širi, tonovi su sve tamniji, a prostor dublji, sve do sasvim crnog.

To je nesvest.

Ona je došla iz mirne crvene, ne znaš joj trajanje, vreme, početak, kraj, ništa ne znaš. Ona spušta svoju široku senku na tebe i ti nepogrešivo osećaš, ma kako da zastrašujuće jeste, da će te vratiti svetlosti lampe. Zato toliko odbija, privlači… odbija, privlači… jer ne znaš kada će da se desi… i odjednom – ničega, ni jednog oblika, ni jedne boje, potpuni mrak, u mraku nema boja jer nema svetla… i nešto nalik buđenju, više kratkom dremežu koji se okončava naglo… preklapanje, olakšanje.

Ovaj mir je prošao kroz neizvesnosti i strepnje da bi boju tame začarao u duboku tihu nijansu crvenkastog svetla. I da bi lampa opet bila ono što jeste.

 

Gledaš u noć. U sobi je takođe mrak. Nebo je indigoplavo. Taj tamni ton u boji, bez koje ne bi bila takva, ta neophodna tama vuče u nepoznat prostor koji se primiče odgore. I, više nagonski nego svesno, trzaj tvog tela te vraća u gustinu plave, zatim u sobu, na krevet u sobi, gde sada sediš i kroz prozor gledaš noć… mir… što je svakako morao da dođe iz moćne tamne, koja umalo da te odvuče gore skroz.

 

Odjednom si među zelenim lokvanjima. Nije duboka voda, hodaš kroz nju. Zelena je i boje je prozirnog kamena. Vide se na dnu. Odvajaš prste od lokvanja. Kliziš ka nečemu dole niz jednu treperavu nit, sve do dna… Tu si užasnut lepotom i užasnut sumnjom da nećeš moći da se vratiš. Tu je zelena sve dublja, gušća, sve se manje čuje, posle hučanja nema više ničeg… na tren ničeg… opet se javlja sumnja, pa užas, pa lepota… tvoja ruka na lokvanju. Tvoje ruke na lokvanju ponovo. Tačka… poklapanje… olakšanje… Mir… koji je morao da dođe kroz naročit sudar plave i zaslepljujuće žute, i da boje mira i Sunca spoji u zelenu, koja je, ako je po ovome suditi, boja tvog pravog mesta i trenutka.

 

…u svetu, i ko zna u kojim svetovima još, ima boju, tačnije ima u sebi sve boje sveta, jeste svetlost! Svetlost pada na predmet određenog oblika i teksture, i odbija se o njega. To što vidiš je određena boja, i ona se „javlja“ u trenu tog odbijanja. Tako izgleda svet.

 

 

Akvarel

wp

Jutra su za princeze. Princeze belim licem, osmehnuto i začudno, razgrću čipku i odlaze u dan.

Dan je za čarobnice. Čarobnice savijaju vrat i, gledajući mozaik na dnu malog bazena,  nad vodom se češljaju.

Noć je za ljubavnice. Ljubavnice otvaraju oči u trenu najdubljeg sna. Tako nestaju zorom.

Sumraci su za žene što vole velove. Dine za sanjarke. Grebeni za ratnice. Livade za ostavljene, planine za osvojene, vetrovi za odvedene, oluje za sakrivene… i tako, sve se u prirodi da povezati sa nečim što deluje nepovezivo. I nema kraja, nema tu kraja, jer sve što vidiš, čuješ, opaziš,

nema tu ni poezije,

sve što dotakneš, svaka tačka u kojoj fizički jesi, može biti taj jedan važan dodatak opisu ili ključni sastojak impresije koja je, zapravo, tvoja stvarnost.

U ovoj priči, ako je priča, ničeg posebnog nema. Nema radnje, intriga, seksa. Nema imena niti jedne žene. Nema opisa, nema dijaloga. Početka i kraja takođe nema. I nema nikakvih tipoloških određenja. Ovo je klasičan akvarel. Ta tehnika. Dimenzija… otprilike odatle pa do te sledeće slike desno.

 

(slika preuzeta sa interneta)

 

 

Reči, zvuci, oblici

blog

šumovi šume šume šumovi, granje šušti šumom,

šumovi, buka, glas, šumovi,

granje puca pod teškim korakom,

šumovi šume šume šumovi, granje pucketa šumom, glas najednom,

kao dubok uzdah šumi,

pred kovitlac i vihor

kada zagrme svi šumovi i slivaju se u hor

u vrtlog glasova, u glas, u Idi, idi, idi, idi

šumovi šume šume šumovi, granje šušti šumom

šumovi, buka, glas, šumovi, šumom, šumama, šumama

(ilustracija preuzeta sa interneta)