Bajke i prazna mesta

blog

Bajke pobuđuju naročito nešto. Na bezbroj načina. One čudesno privuku da se poželi da se u njima ostane još. Bilo ka kojoj krajnosti da vuku, jer ne završava se svaka bajka srećno. Devojčica sa šibicama je umrla od zime, Mala sirena je dala svoj glas… ali su brat i sestra uspeli da se oslobode jedne bestidne žene, a princ oklopa žabe…

Bajke pobuđuju osećaj strepnje, čežnje, lepote, straha, divljenja i borbe, iako ima kada obuhvate još mnoga mesta.

Bajke bude i pokreću. Pokreću da se poželi. Bajke to prvo pokrenu bojama i atmosferom, pa uvedu u slike i onda pričaju priče. Priča je uvek satkana od krajnosti, pa se tako i čuje dok se sluša ili čita.

Naravno da bajke privlače i tajanstvenošću, ali više čudnovatim stanjem u koje uvode, dok vode kroz sva ta mesta i stvari.

U bajkama je realnost. I bajke prilično nebajkovito o realnosti pričaju. Neretko su brutalno iskrene. Zato zakivaju. Ili oslobađaju. U njima nema mnogo fantazije, ma kakav kraj da jeste.

Advertisements

Ka tamo

blog111

Uzela je sablju i štit, podsetila sebe da tamo još jednom oslušne svoj glas, a sve to u trenutku koji je zapravo ceo u radosti pa nikakvo preispitivanje nije potrebno. I nema mesta za niti jednu dilemu. Ipak… uzela je štit, od teških dukata, i finih ukrasa, i stavila na prsa. Uzela je sablju, zadenula za podvezicu. Pokrila se cela. I krenula.

Razaznavala se u tmini. Svetlela u tmini. Žuta, zlatna pojava. Jedino ona u apsolutnoj tmini. Dolazi polako, jer mora polako da hoda zbog oštre sablje na butini.

Ali, ne dolazi da bi ratovala. Niti tako prilazi. …kako će joj zvučati glas tamo, i šta će da izađe iz belog grla. Veoma je važno kakav će biti glas…

Sablja joj treba da napravi razmak, štit da ostane lepa, ukoliko tamo nije to mesto. Ili ovako – sablja joj treba da iseče trans, srce umiranja, a štit na grudima, težak i gust, od zlata, ogledalaca, ogledalaca i srebra, da se sve što postoji toliko pomeša, zavrti, ubrza, da put za nazad nikada više ne nađe. Jer to tamo, začudno i tajno, možda jeste to pravo mesto. Ne, sigurno jeste, sigurno jeste…

Šta duša želi

111111111111111111111111111111112

…čistu vodu, okrugli kamen sa prstenom od reke, tišinu, poj ptica s vremena na vreme… da teče… da miriše, gleda, sluša, dodirne… želi da okusi miris, da dodirom čuje, kuša očima… želi… usporen ton, smirenu pesmu i tihu plovidbu… vedro vreme i zeleno bilje… gde ima svega, tamo želi… duša želi napolje.

Amajlija

blog 33333

…ovo je poklon od dvanaest kutija kad otvoriš jednu naredna se javi i tako do poslednje u kojoj je nešto što ume da otkrije prijatelj pravi ovo je poklon od dvanaest kutija kad otvoriš jednu naredna se javi i tako do poslednje u kojoj je nešto ovo je poklon od dvanaest kutija kad otvoriš jednu naredna se javi i tako do poslednje u kojoj je nešto…

Slow motion

wpMoje priče često nemaju radnju. Nikada pre to nisam uočila. Nemaju radnju, a nešto se dešava u njima. Pisala sam o drvosečama, brodovima, o gospođici Š. i njenom flertu sa uglednim baronom u Šveningenu 1897, ali ni tu nema mnogo radnje. To su pisma koje ona upućuje njemu. Pa o vrtlarima, o Aladinu, da, o Suzi sam pisala… ali kada se sve zajedno uzme, ispada da nigde nema radnje i da se ništa ne događa.

Moje priče su statične slike, portreti, delovi fotografije i usporen pokret. Ali izvezena reč. U raznim oblicima.

U mojim pričama klizi lotosov cvet. Miris oko nevelike reke je opor, sladak i ima notu leda. U mojim pričama je tako – može da se oseti miris i da se osete razni zvuci, sve do najtananijeg: krila, zrikavac i poneki neodređen ton za koji bi hteli ne toliko da znate šta je on, već odakle dolazi.

Da, ima i ukusa – raspukla sočna smokva i spoj boja – zelena, krem i tamnoroze, ako se to što se sad vidi tako zove.

Ipak, najteže je dočarati dodir. Dodir je najapstraktnija tema, i čulo jednistveno po tome što se iz njega ispredaju dalje i dalje priče. Tako je nastajala i ova. Jedna od retkih koja je krenula od naslova, pa preko prisećanja dozvolila sebi da vidi, čuje, kuša i miriše ono što joj duša želi.

Polariteti

novo 222

Neopisivo osećanje zebnje. Šta je nasuprot zebnji? Spokoj. Oseti zebnju, i oseti spokoj, i zamisli ih kako se spajaju, mešaju, bune i nestaju polako, preobražavajući se u nešto treće.

To treće sada je prvo.

Skrhanost i ćutnja samoće. Šta je nasuprot usamljenosti? Osećaj pripadanja. Oseti samoću, oseti pripadanje, i zamisli kako se spajaju, mešaju… preobražavajući se u nešto treće.

To treće opet je prvo.

Sada je prvo praznina. Šta je nasuprot praznini? Ispunjenost. Oseti prazninu, oseti ispunjenost i zamisli kako se spajaju u tačku i preobražavaju u nešto treće.

To treće opet je prvo.

Sada je prvo, potpuna bespomoćnost. Šta je nasuprot njoj? Potpuna radost. Oseti bespomoćnost, pa oseti radost. Oseti oba najjače moguće. I zamisli ih kako se spajaju… i preobražavaju u nešto treće.

To treće opet je prvo.

Tako kroz mnogo slojeva izgleda prolazak.

Svaki prolazak jeste jedno oslobođenje.

Mnogo je bitaka potrebno da čovek izveze istinskog sebe, iz sebe. Ali kada se to desi, u momentu kada se čovek ugleda, ili kad progleda, on se obično malo zbuni, neko ustukne … Svašta se tu dogodi, ali se uvek, uvek i svako tad osmehne, iako je u neverici još uvek donekle, jer je negde ceo život baš takvog sebe hteo.

 

Drvo u Bruklinu

drvo 1

Poput mirisa koji na nešto lepo i setno podseti, ili neke  melodije, ponekad i delovi iz knjiga, neveliki delovi , učine isto to.

„Kažu mi da je moj pogled tužan. Ja, međutim, nisam tužna. Ne znam zašto tako izgledam. Možda je mojim crtama lica najlakše kad tako izgledaju.“ Ovo je jednom prilikom rekla autorka romana koji nije možda toliko poznat, niti vanserijski kvalitetan ali, natopljen posebnom emocijom, od njega će nastati 1945-te prvi holivudski film čuvenog Elije Kazana.

Knjiga je „Jedno drvo raste u Bruklinu“, američke spisateljice Beti Smit.

Deo te knjige, kojim ona i počinje, je taj miris, ta melodija, to lepo i to setno, zapravo – može da bude, i ne mora uopšte.

„Postoji jedno drvo koje raste u Bruklinu. Zovu ga i nebesnim drvetom. Gde god mu seme padne, iz njega niče drvo što stremi nebu. Raste na ograđenim zemljištima, kao i na zapuštenim đubrištima. Raste iz podrumskih rešetaka i jedino ono raste iz ruševina. Raste vrlo bujno… može da opstane bez sunca, bez vode, pa čak i bez zemlje. Smatrali bi ga lepim, da ga nema toliko.“

 

Tihe boje svetla

44

Meni se sviđaju žene koje vole lampe. U principu, meni se žene jako sviđaju ali naročito one koje vole lampe. Ne može žena koja voli tihost u svetlu, tu meku notu sjaja, nikada biti gruba.

Vidim je kako čita pod lampom, a zatim se obraća nekome. Znam po tome kako je okrenula glavu. A način na koji je okrenula glavu meni je rekao da se obratila muškarcu. Ko je njoj on? Da li je tek odgovorila na njegovo pitanje ili se nadovezala na priču koju ja odavde ne mogu da čujem, ili joj je – jer je veoma dugo posmatram, sve vreme čita – odjednom došlo da nešto kaže…? Vidim samo kako, sa posebnom mekotom spojenom sa ljupkošću i setom, vraća lice ka knjizi. Lampa je iza nje, u samom dnu slike. Žena sada podiže glavu, oslobađa ruke i povija ih unazad, opipava prekidač i ne gledajući gasi svetlo. Oči se brzo privikavaju na mrak.

U mraku sedi žena koja voli lampe, ista ta žena, na istoj fotelji iza koje je lampa koju je maločas ugasila. Samo što sada neprekidno gleda u stranu, onu odakle je malopre došao glas, pa je prestala da čita i okrenula se tamo… I sada pomišljam, i sve više verujem, da tamo nije bio niko, nikakav zvuk i ničija nazočnost već ideja, jedna čudesna misao kakvu možda nikada pre nije imala priliku i čast da primi. Jer kada je tad bila vratila pogled, a još je bilo svetlo, opazio sam osmeh u uglu njenog oka. Priznajem da sam isprva bio malo ljut na nju, to je bio tek tren: pomislio sam da to što je zasvetlucalo i ubrzo nestalo pod spuštenim pogledom jeste prezir, pretnja, neko čudno domišljanje, ironija. Mogla je lako da mi sruši san, san o ženi pod lampom, ali, kažem, to je bila tek nanosekunda jer već u sledećoj ja sam opazio, u toj plavičastoj uvali, u toj kaplji koja samo što nije prešla njene ivice, opazio sam radost koja dolazi iz smirenosti, a vidi se kao naročita usredsređenost, prijatno treperenje sa blagom dozom naivnosti. I da, iako ova žena nema rupicu na obrazu, ja branim i stojim iza svega što sam rekao. I priznajem naglas da sam i ja, eto, na neku ženu otkinuo skroz.

 

Posvećeno devojci koja je služila goste na banketu kod…

blog

I could not find the respective owner of this image. If you are the owner and want this image to be removed, please contact me and I will delete it immediately.

 

„POSVEĆENO DEVOJCI KOJA JE SLUŽILA GOSTE

NA BANKETU KOD JANG CIVENA“

Sing Cici, kineski pesnik iz 12. veka

 

„Sasvim, sasvim još devojčica –

Petnaest joj je godina od rođenja

I s njom nežan je samo vetar

Iza svilene zavese, obešene o venjak,

Sasvim, sasvim još devojčica –

Petnaest joj je godina od rođenja.

Kako se radujem: nije je primetio

Niko u kom plamte htenja.

 

Čuo sam: vrlo je bojažljiva i brzo

Savlada je zbunjenost i tad je tek mila.

Jedva vas primećuje, a i kad primeti

Lišce joj oblije sen rumenila.

Čuo sam: vrlo je bojažljiva i brza

Savlada je zbunjenost i tad je tek mila.

Na vama samo u magnovenju

Sklopi pogleda vrela krila.

 

Sinoć rano, kad se nad sprudom

Zgusnuše senke umiruće,

Ona je u pratnji drugarica

Odšetala podalje od kuće.

Sinoć rano, kad se nad sprudom

Zgusnuše senke umiruće,

Ona je ličila na slab cvetić,

Na tužnu vrbu međ prućem.

 

Ona još tako nevešto

Gostima ugošćenje podaje.

Kad vino naliva čini se

Sad proliće ga, al – nalila je!

Ona još tako nevešto

Gostima ugošćenje podaje,

Cvet što joj treperi u kosi

Uznemirenost njenu odaje.“