Huan Breva

„Huan Breva imade

telo gorostasa

i grlo devojčice.

Ništa kao njegov triler.

I svoje jade

pevao je isto

iza vesele maske.

Priziva limunove

Malage uspavane,

a ima plač njegov ukus

morske soli hladne.

Kao i Homer pevao je

slep. Glas njegov imade

nešto od tamnog mora

i isceđene narandže.“

 

Federiko Garsija Lorka

„Primicanje“

„Evo šta. Kada mi se primakao još jedan korak, pomislila sam: Ako mi se primakne još samo jedan korak, biće tik uz mene. Osetila sam kako ga osećam, kako iz njegovog tela zrači usijanost, kako tkanina njegove košulje dotiče moj obraz, kako onaj gust mrak postaje kudikamo gušći. Pružila sam ruku, ali ga nisam dotakla. Nisam ni mogla da ga dotaknem, jer nije ni napravio onaj prvi korak. Ali ako nije napravio taj prvi korak, ko je onda koraknuo? Možda sam se ja udaljavala, zamišljajući kako se on približava? A šta ako se on udaljavao? Jesam li ga ja pratila, jesam li ja pokušavala da budem što bliže njemu, šta sam ja htela od njega, šta ja hoću od njega?Gde si? pitala sam. Nije odgovarao. U sobi postoji jedan prozor, malen ali dovoljno velik da se kroz njega vide zvezde. Pogledala sam smer prozora i shvatila da se niko od nas nije kretao, jer niko od nas nije presekao mlaz tupe svetlosti koji se probijao kroz okno i tvorio gotovo pravilan kvadrat na podu. Da, niko od nas nije se ni pokrenuo, niko se nije pomerio, možda on više i nije sedeo na onoj stolici na kojoj sam ga poslednji put videla, možda ni ja nisam više sedela za stolom, ali u tom slučaju, ako neki korak ponovo odjekne, ko to onda hoda? Neću žuriti, neću donositi nikakvu odluku, samo ću mirno sedeti, samo ću povremeno udahnuti vazduh, i povremeno ću ga, u dugim razmacima, izdahnuti, ali neću žuriti. Ako postoji hod, postoji i onaj koji hoda. Ako to nisam ja, onda je to neko drugi. Ako to nije niko drugi, onda mi ne preostaje ništa drugo osim da pognem glavu i poturim potiljak, da kažem: Tu sam… priđi… priđi…“

David Albahari, iz zbirke „Fras u šupi“

Земља, корен, стабло…

Prva

„Од свих живих бића, каже Бела Хамваш у једном свом есеју, „једино дрво има животни план изграђен на утапању у загрљају. Дрво се грли са земљом, са животом, у њему су у непрекидном загрљају два пола и у непрекидном стапању. То је еротична суштина у дубини дрвета… отуда у њему омама… отуда смиреност… отуда нежност… отуда снага… зато је тиха, мека култура, бујни живот – two ways and one will, два пута и једно хтење.“

И још нешто каже: „Непрекидно бујање раста дрвета, шикљање из дубина, неометано је јер је дрво срасло са својом храном… Храна је земља… Али дрво није паразит. Не убија земљу, него јој даје прилику да се дарује. Веза је узајамна, жиле се заривају у земљу како би добиле, земља увлачи у себе жиле, како би дала. То што нешто постоји још не значи ништа, све што постоји добија значај само у давању, у даровању. То је основа сваког односа, а у томе односу онај који даје дубље је везан него онај који добија, јер не повезује нужда, већ обиље… У томе је отменост давања… као што је земљина.“

О, да… Не може се причати о шуми, а да се не проговори о дрвету. И дрвету. Зато длановима гладим неравнине стабла, чело спуштам на њега, и не знам зашто али све ово чиним са нарочитом сетом, свечано, и у тихости која никако да одгонетне

да ли сам земља ја

или сам ја дрво…

Druga

„Острво на језеру Инисфри“

Устаћу, устаћу срећна и отићи. Отићи ћу у шуму где моје трчање може зауставити једино снопље извијених грана некаквог ниског дрвенастог растиња. Стаћу. Дотаћи ћу. Омирисати. Загрлићу, као да се клањам. Онда ћу подићи поглед и видећу да је снопље заправо основа стабла једног дрвета-џина, што до облака сеже. Тада ћу се придићи и срце ће ми искакати из груди. Од страха. Тада ћу постати свесна оног што још увек делимично скривам: да су се свици погасили, да су лептири одлетели и да је џин пригрлио све моје веверице. И тада ћу, опет и опет у круг, читати једну песму. Погледом тражећи мир. Док жмурим. И правим се да спавам.

„Устаћу и отићи, отићи на Инисфри

И тамо колибу дићи од глине и прућа, знам;

Гајићу леје пасуља, и кошнице имаћу три.

И живећу срећан и сам.

 

Тамо ћу имати мира, јер споро ромиња мир,

Капље са велова јутра у цврчком распеван жбун;

Тамо је блистава поноћ, подне уз пурпурни вир,

А сумрак лепршања пун.

 

Устаћу и отићи, јер стално чаробни шум

Пљускање језерске воде слушам за јаве и сна;

Тај шум, док плочнике газим и сиви прашњави друм,

срце мог срца зна.“

Вилијам Батлер Јејтс

 

„То лице љубави опасно и нежно“

Не умем да пишем песме. Био је једном један замах, предео, лане и рафал. Од тада напросто у мени нема стихова. Или постоје али се преметну у другачији облик онда када ме напусте. Да, то је то: моји су стихови некада срицали песме. Данас пишу приче.

Најчешће су то приче које оговарају речи. Уф, какви лицемери од прича – гунђају на хлеб који једу! Ал ето. Моје приче су искрене па често оговарају речи, мрште се на њихове границе, на њихову честу немоћ и мноштво пропуста које праве.

Често моје приче причају о заносу и управо тада се највише љуте на речи јер се занос и занесеност никада до краја не могу описати.

Оне такође веома често причају о музици и увек, али увек на том месту, увек у средишту те теме, још код виолинског или бас кључа, доживе потпуни пораз. Зато што музика увек успе да исприча више од прозе без обзира што обе истим интензитетом испољавају своје жеље.

Међутим, постоје виртуози који су успели од речи да направе музику. Или да понешто искажу онолико јако колико би и она. Рецимо да је то било:

„Једног зимског праскозорја

у Парку Монсури у Паризу

     У Паризу

     На земљи

На земљи која је звезда“,

када је један од њих, тај један виртуоз питао:

„Шта радиш цурице

С тек убраним цвећем

Шта радиш  девојко

С осушеним цвећем

Шта радиш лепојко

Са увелим цвећем

Шта радиш старице

Са болесним цвећем

Коме нема лека

 

Победника чекам“,

када је тај исти виртуоз шапнуо:

„Кроз хладну зимску ноћ

људина бела јури

људина бела јури

 

То је човек снежни

са дрвеном лулом

велик човек снежни

испред мраза бежи

 

И у село стиже

и у село стиже

видео је светлост

кад је пришо ближе

 

У кућицу једну

ушао је смело

У кућицу једну

ушао је смело

да загреје ноге

да загреје тело

седе на пећ врелу

и очас нестаде

Остала је лула

у великој бари

остала је лула

и цилиндар стари“,

и када је јутрос проговорио,

јутрос, само за мене:

„То лице љубави

опасно и нежно

једне се вечери јави

после предугог дана

Можда је стрелац био

са луком

или свирач

са харфом

Не знам више

Заиста не знам

Знам само

да ме је ранио

можда стрелом

можда песмом

Знам само

да ме је ранио

занавек ранио

из срца крв ми тече

Врела ме сувише врела

љубавна рана пече“,

и када је све што смо овде чули, све своје речи помешао, обојио, одвојио, спојио,

и наставио да пева,

и наставио да јечи,

од речи,

он, добри Превер Жак,

или тај тон којим је Жак заповедио мени…

Да се разоружам.

И да се предам.

 

„Страшне приче“

Већину појава, односа и доживљаја који се не могу представити у границама реалног, доказивог и објашњивог зовемо фантастичним. Фантастично је феномен, појава која се односи на необично, халуцинантно, онострано, имагинативно, неочекивано… Фантастично је увек смештено у реалном или из њега потекне, омеђено је ововременим иако су његове границе простора и времена несагледиво другачије, суштински различите и бескрајно недокучиве. Управо из тих разлога фантастично привлачи, застрашује, опчињава, одбија, заноси, призива и… увек је актуелно. У књижевност је ушло преко легенди и митова, а чињеница да се гнездило у њима говори о вечној човековој чежњи за чудесним и надземаљским или потреби за дочаравањем и појашњењем демонизованог простора у светлу искривљених огледала. Имагинаријум људског духа одувек је плутао по великој води – преблизу да би се видело сопствено лице; предалеко – да би се видело дно. Отуда потреба да се фантастика призива и препричава. Истина и реалност јесте сама површина, сама површина, танка и танана, која може да се прекине чак и ако само умочимо прст.

Фантастика се јавља у сновима, музици, има је у колективном памћењу, личним претпоставкама, искрсава у суженим стањима свести, у машти, душевним болестима, сликарству… и у књижевности. Фантастичне елементе имамо у Хиљаду и једној ноћи, српским народним бајкама, код Жила Верна, Хофмана, Е. А. Поа, Кафке… Међутим, постоји један писац који је своје фантастичне приче писао обрађујући оно што је чуо у народу, у далеком Јапану, у другој половини 19-ог века. Његово име је Лафкадио Херн. Иако рођен у Грчкој, стицајем околности једно време је био у Америци. Био је физички неразвијен и потпуно слеп на једно око. Његов долазак у Јапан поклопио се са отварањем те земље према свету захваљујући цару Меиђиу и његовој реформацији. Херн је у Јапану од тада живео, радио и писао. Иза себе је оставио петнаест томова прича, есеја и записа везаних за своју нову домовину. Постао је, и остао, тумач тамошњег начина размишљања, историје и традиције. Из његовог опуса значајно место заузимају тзв. страшне приче које је уобличавао на основу фабуле коју је од других чуо.  Лафкадио Херн је узео јапанско држављанство, оженио се Јапанком, узео јапанско име Коизуми Јакумо, умро у Јапану 1904-те, а по његовим фантастичним причама снимљен је и чувени омнибус филм.

strah

„Не желећи више да слуша, Секинаи скочи напред са исуканим мачем у руци и размахну оружјем лево и десно према дошљацима. Али три човека уђоше у зид суседне зграде, нестадоше као сенке и…

                                                                      * * * * * * * * *

Овде се прича прекида, а њен наставак постоји само у некој глави која је прах већ вековима. Могао бих да замислим неколико могућих завршетака, али ниједан од њих не би задовољио источњачку машту. Више волим да оставим могућност читаоцу да, сам са собом, закључи какве би даље последице могле да стигну човека који је прогутао туђу душу.“

(Исечак, уједно и завршетак једне од прича из збирке „Страшне приче“ Л. Херна)

„Записи пред сан“

Крајем X и почетком XI века, у златном добу јапанске културе, живела је Сеи Шонагон дворска дама младе царице Садако. Сеи је посматрала људе и појаве, писала о њима и тако иза себе оставила обимно дело, збирку можемо рећи поетских белешки, названих „Записи пред сан“. Комплетно издање са коментарима има близу 1 100  страна и у њему је 300 записа.

Избор из Сеиних размишљања на неке теме

ОНО ШТО ОСТАВЉА УТИСАК ЧИСТОЋЕ

Порцеланска шољица.

Игра светлости по води док је уливате у неку посуду.

ОНО ШТО ОСТАВЉА УТИСАК НЕЧИСТОЋЕ

Сва избледела одећа оставља утисак нечистоће, поготово она блиставих боја.

ОНО ШТО БУДИ ОДВРАТНОСТ

Наличје неког веза.

Тама у просторији која не оставља утисак велике чистоће.

ОНО ШТО ЈЕ ИЗГУБИЛО МОЋ

Велики брод који је остао на сувом у неком рукавцу за време осеке.

Безначајан човек који прекорева неког послужитеља.

Велико стабло које је ишчупао вихор, па лежи на боку, с корењем у ваздуху.

ОНО ШТО ЈЕ НЕОДОЉИВО

Љупки бели пилићи који још немају право перје и изгледају као да им је одећа мала; гласно пијучући крену за вама на својим дугим ногама, или шеткају уз своју мајку.

ОНО ШТО ГУБИ НА ЛЕПОТИ КАД ЈЕ НАСЛИКАНО

Каранфилић, трешњин цват, жуте руже.

Мушкарци или жене чија је лепота опевана у љубавним романима.

ОНО ШТО ДОБИЈА НА ЛЕПОТИ КАД ЈЕ НАСЛИКАНО

Борови.

Јесења поља.

Планинска села и путељци.

ОНО ЧЕМУ СЕ ДИВИМО

Цветови шљиве покривени снегом.

Лепо дете док једе јагоде.

Једна од Сеиних кратких прича

БИЛА ЈЕ ВЕДРА НОЋ

Била је ведра ноћ, пуна месечине, мало после десетог дана Осмог месеца. Њено Величанство, које је боравило у Царичиној канцеларији, седело је на ивици трема, док јој је Укон но Наиши свирала флауту. Остале дворске даме седеле су заједно, причајући и смејући се, али ја сам остала издвојена, наслоњена на стуб између главног предворја и трема.

– Због чега сте тако тихи, рече Њено Величанство. – Реците нешто. Тужно је када ви не проговарате.

– Загледала сам се у јесењи месец, одговорих.

– О, да, примети она. – То је баш оно што је требало да кажете.

Одломак из Сеине исповести којом заокружује своје „Записе пред сан“

ПОСТАЈЕ ТАКО МРАЧНО

Постаје тако мрачно да једва могу да наставим писање, а мој кист се сасвим истрошио. Ипак, хтела бих да још нешто додам пре него што завршим.

Ове сам записе писала код куће, кад сам имала довољно времена за себе, и мислила да нико неће приметити шта радим. Ту је записано све што сам видела и осећала. Пажљиво сам скривала ову књигу… али сада сви знају за њу, и то је последње што сам очекивала… Како моји повремени немарни записи уопште могу да се пореде са многим значајним књигама нашег времена? Али читаоци су рекли да треба да се поносим својим делом. То ме је јако изненадило, иако можда и није тако необично што им се допада, јер, као што се види из мојих записа, ја сам особа којој се свиђа оно од чега други људи зазиру, а презирем ствари које они воле.

Шта год људи мислили о мојој књизи, ипак жалим што је икад угледала светлост дана.

  Сеи Шонагон

Анабел Ли

У царству на жалу сињега мора –

пре много лета то би –

живљаше једном девојка лепа

по имену Анабел Ли; –

и само јој једно беше на уму:

то да се волимо ми.

 

У царству на жалу сињега мора

деца смо били ми,

ал волесмо се више но ико

ја и Анабел Ли, –

љубављу с које су патили жудно

небески анђели сви.

 

И зато, у царству на морскоме жалу,

прадавно ово се зби:

подухну ветар ноћу са неба,

следи ми Анабел Ли;

и дођоше да је од мене однесу

њезини рођаци сви,

у гроб на морском је спустише жалу

да вечни санак сни.

 

Анђеле завист је морила што су

тек упола срећни ко ми:

да! зато само (као што знају

у ономе царству сви)

подухну ветар с неба и следи

и уби ми Анабел Ли.

 

Ал ми надјачасмо љубављу оне

што старији беху но ми –

што мудрији беху но ми –

и слаби су анђели све васионе

и слаби сви подводни духови зли

да икад ми раздвоје душу од душе

прелепе Анабел Ли: –

 

Јер вечите снове, док месец сјај точи,

снивам о Анабел Ли;

кад звезде заплове, свуд виђам ја очи

прелепе Анабел Ли;

по сву ноћ ја тако уз драгу почивам,

уз невесту своју, уз живот свој снивам,

у гробу на жалу, ту лежимо ми,

а море хучи и ври.

Едгар Алан По

 

 

„Црквицу видех сву од злата“, Вилијам Блејк

У свом роману „Доктор Фаустус“, Томас Ман у једном тренутку говори о једној старој немачкој заједници анабаптиста који су живели у Ефрати у Пенсилванији. Пастор те цркве, Јохан Конрад Бајсел, осетио је да у црквеној музици која се на богослужењима изводила недостаје нешто што може да доведе до „испуњења небеског царства“. Стицајем околности, о којима Ман даље прича, Бајсел, чудесно ношен, почиње да ствара сопствену музичку теорију „употребљиву за нарочите сврхе“. За мелодијско средиште сваког тоналитета, Бајсел је поставио трозвук. Научио је да одреди који су тонови господари, а који слуге. Разобличавао је слојеве текста и одређивао који слој припада мајстору, а који слугама. Слуге су били ненаглашени слогови. И, напокон, у служби божјег маестра, дао је упутства за извођење. Чинило се, каже Ман, да је на путу да углазби цело Свето писмо.

Музика из Ефрате била је толико необична, самовољна, испуњена силом која се оглашава само при нарочитим отварањима, да је она практично пала у заборав када се поменута црквица угасила. Али, каже Ман, „донекле легендарно сећање на њу ипак се одржало“, и ево како се она изводила:

„Гласови који су допирали из хора подражавали су нежну инструменталну музику и производили у слушаоцу утисак небеске блажености и побожности. Све се певало у фалсету, а певачи једва да су при том отварали уста, уснама такође нису мицали, што је имало најчудесније акустичко дејство. Звук се, наиме, на тај начин узвијао до таванице просторије за молитву, која није била висока, па се чинило – неслично свему оном на шта су људи навикли, у сваком случају неслично свем познатом црквеном појању – да се тонови одозго спуштају и попут анђела лебде око глава окупљених.“

  Томас Ман „Доктор Фаустус“