Интимна историја пољупца

„Шта је пољубац ако не језик срца?

Можда, онда, не би требало да нас изненади то што нам се чини да је љубљење природно колико и дисање. Пољубац је инстинкт. Да бисмо схватили шта то значи, морамо се вратити у доба пре рођења. Уста су први део лица који се формира у развоју ембриона: ембрион стар шест недеља већ има изражена уста, усне, горњу и доњу вилицу. Попут пупољка који се отвара, језик почиње да цвета, а двадесет млечних зуба зачиње се у деснима. До четвртог месеца, можемо да отварамо уста и да чврсто стиснемо усне. Док смо још у материци, успевамо да скупимо сав физиолошки прибор помоћу ког можемо да сисамо, гутамо, роваримо и љубимо. Кад се родимо, спремни смо да искусимо читав свет.“

Џули Енфилд „Интимна историја пољупца“

Advertisements

Ако

Ако можеш да сачуваш главу кад је

сви губе

а оптужују тебе

Ако можеш да верујеш себи кад сви у

тебе сумњају

али им дозволиш да сумњају

Ако можеш да чекаш, а не умориш се од

чекања

или да слушаш лажи, а у њима не учествујеш

Или да те мрзе, а да не даш разлога за

мржњу,

а да ипак не изгледаш сувише лепо, нити

говориш сувише мудро

Ако можеш да сањаш, а да ти мисли не

постану циљ

Ако си у стању да се суочиш са

Тријумфом и

Пропашћу,

а да се према њима понашаш једнако

Ако можеш да гледаш ствари којима си

посветио живот

поломљене, и сагнеш се да их поправиш

похабаним алатом

Ако си у стању да покупиш све своје

победе

и ризикујеш их у једном „крајцарица“,

и изгубиш и пођеш поново од својих

почетака,

а о губитку никад не изустиш ни речи

Ако си у стању да присилиш срце, нерве и

мишиће да ти служе дуго пошто их више

не буде,

и да наставе тако кад у теби ничег нема

осим Воље

која им наређује: „Наставите!“

Ако можеш да говориш са масом, а да не

изгубиш обичност

Ако сви на тебе могу да рачунају,

али нико превише

Ако неопростиви минут можеш да

испуниш

бекством од шездесет секунди:

твоја је Земља и све на њој,

још више – бићеш Човек, сине мој

Радјард Киплинг

Оглас

Тражи се једна реч.

Тражи се она реч што ми је већ данима наврх језика, а никако да је изговорим и, можда, напишем. Тражим већ годинама ту страшно важну реч која би ме спасила, а не могу никако да је нађем, па излазим да је тражим по улицама. Пре тога, отварам сандуче за писма (можда ми је неко послао поштом?), али тамо су само неплаћени рачуни и опомене.

Одлазим, да је тражим по Теразијама; можда седи пред „Москвом“ и пије пиво, а можда је у киоску са новинама; купујем две и по киле новина – нема је ни тамо.

Можда је у тек олисталим крошњама и пева заједно са хором распомамљених џивџана? Можда је у излогу сајџије? Можда је неко изгубио или бацио у пресахлу Теразијску чесму? А можда је изгрицкана, заједно са семенкама, на тротоару испред биоскопа „20. октобар“?

Шта радиш – питају ме познаници?

Шта да им кажем? Да тражим неку реч, а не могу никако да је нађем? Све што су тражили, то су и нашли, зато што и нису хтели ништа нарочито. Лепо се види: умрле су у њима праве речи, а остали само бројеви и општа места. Речи, речи, речи…

Како наћи ону праву коју толико дуго тражим?

Момо Капор „Она и off приче“

Свила

… Ерве Жонкур осети како вода тече преко његовог тела, прво преко ногу, а онда низ руке, и преко груди. Вода налик на уље. И тишина, унаоколо. Осети лакоћу свиленог вела који се лагано спустио преко њега. И руке једне жене – једне жене – које су га брисале милујући његову кожу, свуда: те руке и та тканина попут облака. Он остаде непомичан, чак и када осети како те руке клизе од рамена до врата и како прсти – свила и прсти – клизе све до његових усана, и додирујући их, једанпут, лагано, и нестају.
Ерве Жонкур још осети како се свилени вео диже и одваја од њега. А онда, на крају, једну руку која му рашири прсте и положи нежно на његов длан.
Дуго је чекао, у тишини, непомичан. А онда полако скиде влажну тканину с очију. Одаја је била у полумраку. Никога није било у њој. Устаде, узе кимоно који је пресавијен лежао на поду, огрну се, напусти одају, прође кроз кућу, дође до своје асуре и леже. Посматрао је пламичак у лампи како дрхтури, сићушан. И, пажљиво, заустави Време, онолико дуго колико је желео……
Ерве Жонкур није никада раније видео ту девојку, а није је, уистину, видео ни те ноћи. У тами собе осетио је лепоту њеног тела и упознао њене руке и њене усне. Волео је сатима, онако како то никада раније није чинио, допуштајући јој да га научи једном стрпљењу које није познавао. У мраку, било је лако волети је а не волети њу.
Нешто пре зоре девојка устаде, обуче бели кимоно и искраде се из собе.

Александро Барико

„И филозофи су луди“

Ово је назив књиге Ивана Клајна, тачније Антологоје смешних штампарских грешака. Аутор их је вредно сакупљао. Издвајам неке, а решења погледај на крају текста.

1. „Песме су искре, а песник је кретен из кога те искре избијају.“

2. „Толики број објављених књига сведочи о неисцрпном богатству пишчеве таште.“

3. „Мој муж је приметио да ми се лице зацрвени кад режим: је ли то нормално?“

4. „Ако је дете и даље немирно, значи да нисте успели у вашим напорима да га задавите.“

5. „Расла је у топлом родитељском дому, у соби пуној лудака.“

6. „Бака сваког јутра устаје довољно рано да спречи доручак.“

7. „Комшији сам позајмио мотику да среди ташту.“

8. „Као лекару, мени је главна брига да пацијенте заштитим од колеге.“

9. „По завршетку козметичког третмана муштерија прелази у купатило, где може да се погледа у огледалу и да се убије.“

10. „- За нас је задовољство – рече доктор – кад можемо да вадимо овако лепе и здраве зубе.“

11. Госпођа Робинс није била одушевљена новом фармом, јер каже да у штали нема довољно простора за мужа.“

12. „По доласку у САД дуго је била незапослена, па се прехрањивала кувајући децу богатих Њујорчана.“

13. „Можете ли ми рећи колико данас вреди један аустријски гроф из 1912. године у очуваном стању?“

14. „Дописник мора бити посебно лажљив кад описује догађаје у свом региону.“

15. „У сусрет нам је ишао бедуин препланулог лица, са турбином на глави.“

16. „Те године цео Париз је певушио најновији хит популарне Едит Пјаф – шансону „Милорад“.

17. „У млађу сестру се заљубио песник М. Ј., који јој је певао: – Лепша си од ружне.“

18. „Није сваки човек филозоф, али су сви филозофи луди.“

(РЕШЕЊА: 1. кремен; 2. маште; 3. лежим; 4. забавите; 5. лутака; 6. спреми; 7. башту; 8. колере; 9. умије; 10. видимо; 11. мужу; 12. чувајући; 13. грош; 14. пажљив; 15. турбаном; 16. Милорд; 17. руже; 18. људи)

Балада

Од свих си девојака била тиша,

збуњена, сама, неприметна, бледа.

Еј, зашто ниси бар порасла виша,

бар виша за пола педља?

Једне је ноћи ударала киша

тако крвнички ко чувари реда.

Еј, зашто ниси бар порасла виша,

бар виша за пола педља?

Јер када су те у свитања седа

обешену нашли о дрво крај врата,

између босих ногу и блата

било је размака – само пола педља.

                                                       Мирослав Антић

Лола

    Под наранчама пере

повоје од лана.

Са очима зеленим

и љубичастог гласа.

Ај! драга,

под цветним наранчама!

Вода из каналића

пуна сунчевог сјаја,

у маслињаку малом

чу се песма врапца.

Ај, драга,

под цветним наранчама!

Потом, када Лола

сав сапун изапра

стигоше стражари.

Ај, драга,

под цветним наранчама!

 Федерико Гарсија Лорка

Антонио Скармета „Узаврело стрпљење“

– Шта вам је, мати? Шта сте се замислили?

Жена стаде поред девојке, сручи се на лежај и једва чујним гласом рече:

– Никад ти нисам чула тако дугу реч. Какве ти је то „метафоре“ рекао?

– Рекао ми је… Рекао ми је да ми се осмех простире по лицу као лептир.

– И шта још?

– Ето, кад је то казао, ја сам се насмејала.

– А онда?

– Онда је нешто казао за моје смејање. Казао је да ми је смејање ружа, да ми је копље које се разлама, вода у расколу. Казао је да ми је смех изненадни талас од сребра.

Жена дрхтавим језиком овлажи усне.

– Шта си онда урадила?

– Заћутала сам.

– А он?

– Шта ми је он још рекао?

– Не, мила. Шта ти је још урадио! Јер твој поштар поред уста мора да има и руке.

– Уопште ме није такао. Рекао је да је срећан што лежи поред девојке која оличава чистоту на обали белог мора.

– А ти?

Ја сам заћутала и почела да размишљам.

– А он?

– Рекао ми је да му се свиђа кад ћутим јер сам тада као одсутна.

– А ти?

– Ја сам га погледала.

– А он?

– Он ме је такође погледао. А после је престао да ме гледа у очи, па ми је дуго гледао косу ништа не говорећи, као да размишља. А онда ми је рекао: „Недостаје ми времена да славим твоје власи, морам једну по једну да избројим и да сваку величам.“

Мајка устаде и прекрсти испред груди дланове водоравних руку попут гиљотине.

– Мила, немој ми више причати. Налазимо се пред веома опасним случајем. Сви мушкарци који прво додирују речима, касније стижу још и даље рукама.

– Шта има лоше у речима! – узвикну Беатрис грлећи јастук.

– Нема горе дроге од слаткоречивости. То чини да се сеоска крчмарица осети као венецијанска принцеза. А после, кад наступа тренутак истине, кад се враћа у стварност, схвата да су речи чек без покрића. Хиљаду пута ми је драже да те пијандура уштине за дупе у бару, него да ти кажу да твој осмех лети изнад лептира!

Простире се као лептир! – поскочи Беатрис.

– Свеједно, ширио се или летео!….. Мила, реке носе собом камење, а речи трудноће…. Сада твој осмех јесте лептир, али сутра ће твоје сисе бити две грлице које траже да их неко теши и тетоши, а твоје брадавице ће бити две сочне малине, твој језик ће бити мека стаза богова, твоје дупе ће бити једра какве лађе, а оно што ти се сад дими међу ногама биће врана пећ у којој се кује усправно железо соја! Лаку ноћ!

Недељу дана је Марио ишао с метафорама загрцнутим у грлу. Беатрис је била заточена у својој соби, или би изашла у куповину, или да прошета до стена с мајчиним канџама под руку.

Џон Апдајк „Бежи, Зеко, бежи“

„Слушао сам вашу причу, али нисам слушао шта сте говорили о људима, слушао сам шта сте рекли о себи.“

„Знате, једини начин да се некуд стигне је да човек, пре него што пође, одлучи куда је кренуо.“

Тенеси Вилијамс „Стаклена менажерија“

Том: Нисам отишао на месец, отишао сам много даље… пошто је време највећа раздаљина између два места. Убрзо после тога био сам отпуштен    зато што сам написао песму на поклопцу кутије за ципеле. Напустио сам Сент Луис. Последњи пут сам сишао низ ове пожарне степенице и наставио очевим стопама, покушавајући да у кретању пронађем оно што је изгубљено у простору. Доста сам путовао. Градови су витлали око мене као увело лишће, као лишће јарких боја откинуто са грана. Хтео сам да се зауставим, али нешто ме је прогањало. Увек је долазило ненадано, и хватало ме неспремног. Можда је то била нека позната мелодија. Можда само комадић провидног стакла. Можда ноћу шетам улицама неког непознатог града, пре него што пронађем друштво. Прођем поред осветљеног излога радње у којој продају парфеме. Излог је пун бочица од обојеног стакла, провидних бочица нежних боја које изгледају као делићи смрскане дуге. Затим, изненада моја сестра ми дотакне раме. Окренем се и погледам је у очи. О Лора, Лора, покушао сам да те заборавим, али вернији сам него што сам намеравао да будем! Посегнем за цигаретом, пређем улицу, отрчим до биоскопа или бара, купим пиће, причам са најближим незнанцем – радим све само да угасим твоје свеће!

(Лора се нагне над свеће)

Јер данашњи свет осветљен је муњом! Угаси свеће, Лора… и збогом…

(Она угаси свеће)

З А В Е С А