Kugla

b4

Bezbojna, prozirna. Nastala je od kapi, takođe bezbojne i prozirne. Majušna kapljica, pa mala kapljica, uporna, samosvojna, i dosledna da istraje, uprkos zakonima logike ili pravilima izražavanja. Majušna kapljica, od koje je krenulo sve.

Iz nje se nikada ništa nije čulo. Nikada. U stvari, jeste jednom, kada je slabost sama izašla napolje. Samo tada. Ali tada je bila još mala. Posle je rasla. U periodima i fazama, u naletima, i nanosima. Uvek srazmerno. Prirodno. Uvek silovito. I sa predasima. Bez vremena da se stavi ruka na grudi i uzdahne u čežnji. Sa jakim ponavljanjima. Do zaborava i apsolutne svesnosti. Tu, u grudima. Dakle u telu. Bila je u telu. Rasla je u telu. Tražila mesta, razna mesta, i na kraju se ipak odlučila da se naseli tu. U grudima. I tu da raste. I raste. I raste toliko da iz grudi, a ne iz glave ili iz srca, dođe saznanje da je ta kap, a sada kugla, kugla od slane vode, i da stoji tako da bi bolela, i da bi budila, i da bi se otpustila, ma kako, jer mora da se ispusti, postaje veća od grudi, postaće veća od tela, i s telom više nikada neće biti isto… ništa više neće biti isto… jer je uplašila grudi, i celo telo… i mora se otpustiti jer će doći do pomračenja, i grudi će tražiti jastuk, roze svilu, kamen, vazduh, svejedno, samo da imaju nešto na trenutak kad posrnu, jer evo,

ta kugla,

ona će svakako otići, izaći će na usta, isteći kroz oči, nestati kroz kožu, otići će, lice će biti mokro, sve će biti mokro, i ruke će prigrliti grudi, svoje grudi, i šapnuće, rečima ruku, da će sve biti u redu. Jer sve će biti u redu. Kugla je morala da se stvori. Moralo je da boli. Uvek pomalo boli kad bude mnogo lepo.

 

I could not find the respective owner of this image. If you are the owner and want this image to be removed, please contact me and I will delete it immediately.

 

Advertisements

Vrtlog i oslobođenje

giphy

Misli dolaze odasvud. Prskalica jeste pogodno poređenje, ali svakako ne i dovoljno verno. Taman se uspostavi pravac, i nit, stvori se nova pritoka koja povede. Te pritoke su veoma brze, veoma hladne. Povedu zato što u glavi ne vlada red. U glavi ne vlada red zato što svaka tačka koja se javi postaje početna istina, mesto odakle se krenulo.

Ritual se ponavlja. Iz pritoke se vrati. Ali se vrati zato što je pravac te pritoke, i svake druge pritoke, sve nejasniji i što se tu svako najlakše gubi. …vrati se, izađe se ponovo, ali i to odakle se prethodno pošlo, i to takođe postaje pritoka. Učini se kao da nema puta, niti pravca.

Tada se sve pritoke moraju spojiti u jedno, u jednu tačku, negde, bilo gde, u daljini, gore, sa strane… moraju se spojiti, integrisati i nestati.  Samo tako može da zavlada mir. I samo tako misli ne dolaze odasvud, pa uvek ispadne da i nisu bile prave. Kada pritoke nestanu, misli onda dolaze onako kako treba – pravo iz srca čoveka. A srce, to je najbolja početna tačka, za red, u svemu.

…i opet

za blog

„Poljubi me opet, i opet, i ponovo.

Poljubi me, ko vino su poljupci tvoji.

Označi me pečatom i potpisom svojim,

I daću ti ovo – i ovo – i ovo.“

 

(Sonet XVII, Luis Labe, 16. vek)

…i tako svake noći…

blog1

To nije priča o šumi. Šuma je mesto gde se dešava to, gde se odvija radnja, koje nema.

Radnja je bezglasna scena. Doduše, ne sasvim nečujna, čula se melodija ptica, mrak je, možda to nije bila ptica, nešto se čulo ali se ništa ne miče… osim granja. Ni ono se zapravo ne miče već se pomera čovek koji je u toj šumi, tačnije njegov se vidokrug menja, jer taj čovek hoda, i gleda gore, nebo, pokušavajući da kroz krošnje vidi nebo… nebo je noćas neobične boje. I tmine imaju boje, nastaju iz mesečine. Noćas ima Meseca. Čovek hoda… granje… nebo kroz granje… gusta šuma… najednom dva stabla razmaknutija od ostalih… tačnije njihove krošnje, nisu se preplele granama već su načinile krug… i kroz taj krug taj čovek vidi kako mlečna svetlost, Mesec je udesno skroz i ne vidi se ceo, tu tminu boji, stapa se sa njom, menja je… Čoveka u šumi, koji kroz krug od krošnji tu promenu gleda, obuzima nejasna sreća… i ona traje sve dok nebo opet ne počne da se šara gustim granama, da zaklanja vid, jer čovek u šumi, on hoda, nije prestao da hoda, nije zastao, ostao, da bi prošao obruč i otišao tamo gde je prepoznao da jeste nekakav odgovor, ili nekakvo stanje, ili nekakvo bitno nešto, nije. On hoda… gleda gore… hoda… i tako svake noći dok ne svane dan.

Nisu reči to što reči jesu

 

b2

Reči su konture, skice, nacrti. Poput velova su, prozirne kao i oni. Reči misle da su ono što se nalazi iza. I reči misle da dočaravaju to do kraja. Ali one ne čine to. Nemoćne su pred tim. Jer to to jeste neprevodivo, i prostire se do svojih granica. Neizgovorivo je rečima, i ne može da se objasni onim što reči na prvi pogled znače. U tome je nedovoljnost reči – da iskažu, pokažu i do kraja prikažu, ma kolika da je želja. Ali, za rečima se uvek poseže. One su dostupan alat, model, metoda, uvek pri ruci, čak i u nesvesti ili snu.

Reči imaju bezbrojne svrhe. Nekad se reči koriste da bi iz vela izašle još lepše reči, nekad da bi se produžila čar čekanja, mirenja, slušanja, gledanja. Nekad su reči tužne, nekad ljutite, patetične, polemične… ili jako, jako bezobrazne, a koje se razmenjuju i dele u najdubljem odnosu. Takve reči ne kriju nameru da velove skinu i da iskažu ono što vide. Time priznaju da nisu ono što je iza ali da imaju nameru to da budu, i u tome je njihova sila. One ne kriju ništa. Značenje im je suženo, ali veoma jako i duboko. One ostavljaju ljubavne rane, ili nove svetlosne rupe, ili duboke tišine. Takve su te reči.

b1

I could not find the respective owner of this image. If you are the owner and want this image to be removed, please contact me and I will delete it immediately.

 

Sada i ovde

to

Prava nit, prava boja svetla, prava noć, i priča koja ima sva prava jer se zaista zbila. Na šta ova priča ima prava? Šta u njoj sme da bude? Sve u njoj sme da bude. Ali samo sve ono što jeste. Nikako ono što bi priča možda još potajno želela, ili nešto što se eventualno sluti, ili… Ništa, ništa više, i ništa manje. Samo ono što jeste. To što jeste, ono je samo sada ovde. Tada se javlja ta nit, prava svetlost, i prava noć koja ima sva prava… baš sva prava… suprotna svakom pravu, i svakoj sili volje. Takva je ova priča. U njoj se ne vide lica. Nema ulica. Nema brodova. Nema borova. Nema Aladina. Nema škrinja. Samo tišina. Potpuna tišina jedne prave priče u kojoj se ništa ne priča.

Put snage

6aaaa

To je snaga koja dolazi iz stomaka. Tu negde oko pupka. Od buke pravi tišinu. Poseduje verovanje. Svija se i sjaji. Nakloni se i vlada. Širi se i prožima. Ostavlja sliku i trag.

To joj nije cilj. Snaga to ne gleda tako. Zato je snaga. Ide tamo gde je stomak povede. I u naročitoj svesnosti ne primećuje ništa osim mesta koje je zove da dođe. Ali koje je stvarno zove da dođe. Tada ona ispuni, i tada se preda.

Jezik mirisa

t1000000

Parfemi su kontrolisani mirisi, spajani sa namerom, i komponovani tako da stvore posebne note.

Note su ključne zato što su mirisi zvuci, a one su njihova sazvučja. Note određuju krajnji ishod, taj krunski efekat, očekivan i moguć. Moguć je zato što cvetovi govore, a esencije su suština toga što kažu, i one najviše mirišu, jer su najdublje negde. One su mirisni produžeci.

Kad konačni ishod postane TO, tako kako se unapred videlo i mirisalo, tada je cela kreirana zamisao proizvedena, i sada kreće proces izlivanja u finu parfemsku ambalažu. Veoma malo ljudi ima taj sluh kojim je moguće da se unapred sroči celokupna mirisna kompozicija, sa svim bojama nota, oštrinom, motivima, prelazima. Mirisi su tonovi, tonovi su mirisi. A da li je to, to što se čuje i kaže, došlo iz jezika mirisa i esencije cveća, ili iz nagona bilja da se spaja i pripoveda, i nije toliko važno.

 

Bajke i prazna mesta

blog

Bajke pobuđuju naročito nešto. Na bezbroj načina. One čudesno privuku da se poželi da se u njima ostane još. Bilo ka kojoj krajnosti da vuku, jer ne završava se svaka bajka srećno. Devojčica sa šibicama je umrla od zime, Mala sirena je dala svoj glas… ali su brat i sestra uspeli da se oslobode jedne bestidne žene, a princ oklopa žabe…

Bajke pobuđuju osećaj strepnje, čežnje, lepote, straha, divljenja i borbe, iako ima kada obuhvate još mnoga mesta.

Bajke bude i pokreću. Pokreću da se poželi. Bajke to prvo pokrenu bojama i atmosferom, pa uvedu u slike i onda pričaju priče. Priča je uvek satkana od krajnosti, pa se tako i čuje dok se sluša ili čita.

Naravno da bajke privlače i tajanstvenošću, ali više čudnovatim stanjem u koje uvode, dok vode kroz sva ta mesta i stvari.

U bajkama je realnost. I bajke prilično nebajkovito o realnosti pričaju. Neretko su brutalno iskrene. Zato zakivaju. Ili oslobađaju. U njima nema mnogo fantazije, ma kakav kraj da jeste.

Ka tamo

blog111

Uzela je sablju i štit, podsetila sebe da tamo još jednom oslušne svoj glas, a sve to u trenutku koji je zapravo ceo u radosti pa nikakvo preispitivanje nije potrebno. I nema mesta za niti jednu dilemu. Ipak… uzela je štit, od teških dukata, i finih ukrasa, i stavila na prsa. Uzela je sablju, zadenula za podvezicu. Pokrila se cela. I krenula.

Razaznavala se u tmini. Svetlela u tmini. Žuta, zlatna pojava. Jedino ona u apsolutnoj tmini. Dolazi polako, jer mora polako da hoda zbog oštre sablje na butini.

Ali, ne dolazi da bi ratovala. Niti tako prilazi. …kako će joj zvučati glas tamo, i šta će da izađe iz belog grla. Veoma je važno kakav će biti glas…

Sablja joj treba da napravi razmak, štit da ostane lepa, ukoliko tamo nije to mesto. Ili ovako – sablja joj treba da iseče trans, srce umiranja, a štit na grudima, težak i gust, od zlata, ogledalaca, ogledalaca i srebra, da se sve što postoji toliko pomeša, zavrti, ubrza, da put za nazad nikada više ne nađe. Jer to tamo, začudno i tajno, možda jeste to pravo mesto. Ne, sigurno jeste, sigurno jeste…