Pod velom vasione

„Ja obilazim kuće, trgove, gradove, svetove. Želim u svaku sobu ponovo da uđem.

Soba-stena. Mesto je lepo, dovoljno bezbedno da nemaš onu jezu od ivice, visine, nemaš onu uznemirujuću neizvesnost… Retko dođem ovde. Ne volim da gledam vodu sa stene, a sa stene najviše vidim nju.“ Suzi voli zovove koje iz ove sobe može da čuje. Kada se zovovi jave, ili odazovu, stena dobija svoje posvećenje. Dobija i opravdanje to što se u ovoj sobi uopšte ne izgovaraju reči i što su zovovi navođenje tela da prestane da misli, i da se seća.

 

Sledeća soba jeste zeleni vrt. Nimalo nalik na svetloplavu, boju sobe od stene. Suzi voli  mirise ovde. Voli ove mirise i zakoračuje u zeleni oblak, granje, penu, u mađiju, i smaragdno sve.

 

…naredna, treća. Hronologija je nebitna, nema logiku, ni važnost… „Ja obilazim kuće, trgove, svetove. Želim u svaku sobu ponovo da uđem…“

 

Sledeća je reka. Tu ruke koje štite i prete, upravo traže mir. Sve kažu bez reči. Sve što imaju da kažu, tako kažu. „Treća soba je ta moja reka.“

 

Šara na mišici i „Uplašila sam se da sam pokvarila nešto“  koju je ujela kad joj se steglo grlo, i kad je čula glas iz jednog nepravilnog lica, naglašenih vilica, i pogleda koji u ozbiljnosti sobe svlači sve sa nje. Takva je četvrta soba.

 

Peta. Neodređen prostor. Više tmina. Ali ne preteća. Više zakrilje. Mračnije od noći. U nju ulazi kada hoće da otera nemani. Svakakve nemani.  Suzi je uvijena, pokriveno je sve osim očiju i čela. Možda je Kuvajt ova soba? Kuvajt deluje dobro za priču… Jer Suzi priča priču o sobama, u ovoj priči,

a u ovoj sobi ispod tog vela je Suzi koja obilazi svet, gacajući po vasioni, kroz mrakove, beline, zlatne prašine…

 

 

 

 

Advertisements

Ne liči ovo na Suzi

 

blog3

Možda tebi nije u domenu misli da bi to, to što steže, jednostavno mogao da ispustiš kroz reči. Možda i ne pomisliš na to – da kažeš. Ah, onda kažeš kako ne znaš da kažeš, ne znaš šta da kažeš, ne znaš da li to uopšte može da se kaže. Zar ne poseduje svako reči i zar se svako ne služi rečima? Rečima si se obratio, rekao ko si, tačnije rekao ime… nije li to bilo rečima? Šta treba da vidim ispod? Šta treba da vidim? I ćutanje šalje poruku, i bes šalje poruku, sve šalje poruku, reci mi… (Pauza) Nikada nisam videla takav zid. Samoživost je moguća ali ti znaš kada i gde. Ostale životne niše zaključane su za to. I da… ne, sačekaj, čekaj, obećao si da više nikada nećeš da me uplašiš… ili, ili je, da li je to neko snebivanje, ipak? Možda želiš da kažeš? Sve. Od značenja, preko želja, od potreba, do razmene. Sve. Još uvek misliš da nisam ozbiljna? Ko je zavio sve ovo u marinsko plavo? Najpre ti, onda ja. Neodrživo, a neodvezivo. Vazduh. Zgusnuo se tako vazduh, i toooooliko se zgušnjavao da je i boju promenio, boja mu je sve tamnija sve do slične toj, marinskoj, pa je onda taj obojeni vazduh nekako čudesno počeo da se kreće, pa vihor, pa veo… znam… ah jel’ boli? Jel’ boli, ljubljeni? Jesmo li mi obljubljeni? Šta je tebi, Suzi? Jesmo li nas dvoje obljubljeni? Da li je nas dvoje obljubljivao neko, nešto, dok si ti držao mene… Šta je ispod, hoću da znam? Suzi… Šta je ispod? Suzi! Kakav je to zid, pusti me… Ćutiš? I to je odgovor? Da li je to odgovor? Ili nisi čuo pitanje? Nisi čuo ništa baš? Nisi čuo da te se odričem? Suzi! I, mada te apsolutno ne zanima znam, osećam se kao Eloiza, kao Abelarova Eloiza kada su došli onu noć. A sad se skloni da prođem.

Mir

6Htela je da pita, seća se, samo se seća da je htela da pita nešto važna, jako važno, što donosi oslobođenje to zna, toga se seća. Potom, potom je čula samo reči, ali one je zaobilaze kao more kamenje na početku. I Suzi gleda kamenje, pa Mesec, stavlja ruke na stomak, tako osluškuje, pita šta da radim šta da radim, i uspravlja se na noge i gleda gore, i zaista se smanjuje do veličine zvezde. Suzi je sada zelena čestica zvezde, i iz nje, a počinje kiša, pada jedna zelena kap na jedan svetli rukav. „Ah, malera.“ „Šta ti je?“, čuje se neko pored. „Ništa“, kaže Suzi i dodaje: „Baš ništa.“

Nema ovde nikakve metafore i simbola. Suzi… njoj se ćuti… i njoj se da joj Mesec dodiruje lice… i da zaspi… i da je sve mirno… i da je Mesec zavije, uvije, sakrije, zabradi… i tako…

Suzi i Mesec

gif

 

Mesec je najlepši ukras neba, svake šume, svake planine i svake velike vode. Može da se prikaže i opeva u raznim bojama. Suzi voli kad je fluorescentan i plav. Tada se najbolje istakne njegova dostojanstvena samoća u lepoti.

Mesec buja od svoje sopstvene snage. Tad njegova uzvišenost poprima boju vatre. Kad prođu tren, dva, i kada ponovo otvoriš oči, okreneš se i kažeš: „To se Mesec menjao sa pomorandžom. Ona mu čuva stražu dok piški. Ne brini ništa.“

I onda, onda Suzi pita: „Da li su Mesec i pomorandža muž i žena? Ako jesu, ako uzmemo to kao realnu mogućnost, zar ne narušavamo logiku stvari? Kako onda da pričamo o braku kada je Mesec ženski princip, svi tako kažu?“

Nije dobila odgovor. Nije htela nikakav poseban odgovor, tek neki koji bi videla kao izazov. Međutim, ništa. Zato Suzi uradi sledeće: tada se češlja, oblači u nešto lepo, miriše i smeši. Tada još jednom pogleda u telefon. Tada stavi još kap parfema, i skupe minđuše, one najlepše, što uvek proprate reči i dopune svaku priču, i svaki ples, čak i kada je o solo izvođenju reč.

Tamo

11111111111111

A tamo, tamo se priča i prepričava o snovima koje ne sanja Suzi već neko ko uopšte nije nalik na nju. Ne, niko ne govori da se tamo lelujaju hvatači snova. Suzi više ne sanja. I pošto ne sanja, sasvim je na mestu reći da joj se ne može ukrasti ono što zapravo nema. Suzi, međutim, redovno spava. I kada spava, to se dešava u dubokoj tišini koja ima boju. I ima značenje Svaka tišina ima značenje. Kao što ima značenje i izostajanje, izostavljanje, ustupanje mesta, podrazumevanje ili nestajanje.

Kao dolaženje i odlaženje.

Kao treptaj od dima oživljen.

Kao brod koji ne skreće ka luci.

Brod nema kormilara i nema posadu. Suzi nije vična da upravlja brodovima. Ne, nije Suzi na tom brodu. Na brodu nema posade ni kapetana, niti je Suzi na brodu. I to nije brod. Više je barka. Tu barku su sagradile jake ruke. Nemerljivim predanjem. I nemerljivim mirom. Bez ushita. U punoj ozbiljnosti. I silnoj usredsređenosti.

Suzi posmatra brod. Ona poznaje njegovog tvorca i zna kuda brod ide. I tamo gde će na kraju da stigne

tamo je jedan grad,

sav je od srebra,

i luka je od srebra, tamo i brod postaje barka od srebra,

i prozori kuća sa kojih srebrna lica gledaju srebrni brod

sa srebrom u srcu

koje se retko umiva

pa je zato malčice tamno.

Suzi stoji i gleda.

I misli na graditelja

kome su naposletku, kažu zbog nesavesno obavljenog posla, mada Suzi zna da nije tako, stražari grada u kome živi Suzi, okovali telo

teškim, teškim lancima

i predali ga moru.

I jedino kada je na nebu srebrni Mesec

Suzi ima priliku da vidi lice svog prijatelja

i da ga čuje kako šapatom vrišti: Ne ulazi u njega čak i ako ga vrate.

Neću, odgovara Suzi.

Zatvara balkonska vrata

i odlazi u noć.

 

 

Srebro

I bi čovek, crn. Iskoračio iz tame mirnim, sporim korakom. Tako je prišao. Ali ne da se izbliza vidi. Niti nošen nagonom, emocijom. Prosto se javio. I isprva, isprva su ta ramena, ključne kosti, vrat, ceo torzo, izgledali kao da su pouljani eteričnim uljem. Jer – bio je Mesec, na nebu naravno, ne u njegovim očima. U njegovim očima bio je onaj tamni kraj u kome je živeo i gde će verovatno povremeno svraćati još. Taj ništa nije pričao. Glasa nije pustio. Čak i dok je podizao ruke na zvuk trube sa vrha brda u daljini. Čudna je zaista logika muzike. Pobeđuje prostor svakako, te tako može i telo, toliko telo kakvo je čovek imao, u jedan hip samo, da prenese na drugo mesto.

I bi žena, beloputa. Belih ruku, belih grudi i lica belog. Jer bio je Mesec, na nebu naravno, ne u njenim očima niti po njenom telu. U njenim očima bila je zelena voda po kojoj je skelom klizila da na ovu stranu dođe. Ta ništa nije pričala. Ton jedan nije pustila iako je, baš nedavno i sasvim bez povoda, napisala reči koje je truba sa brda sricala. Čudna je zaista logika stvaranja koje se dešava izvan tela.

Tako je žena došla do obale, zagazila u šiblje, ciknula tek na kreket žabe pa se popela ovde. A ovo ovde, to nije brdo sa trubom, niti je mesto gde Tamni stoji i gleda. Niti je ona znala za njega. Niti je pošla njega da traži. Niti nekoga poput njega.

Zatim, zatim se desilo nešto čudno – okrenula je glavu ka tamo, tamo ulevo malo, i videla ženu, čije ime je Suzi, kako se spušta s pomenutog uzvišenja. Učinilo joj se da nosi trubu. Greška. Suzi je klizila ka ovamo držeći srebrni zamotuljak. Titrao je, postajao veći i uskoro je zaklonio celu. Srebro se spuštalo, spuštalo, najzad se prostrlo na zemlju. Žena je klekla, pomalo uplašena, više začuđena, gužvala, ravnala, da nađe Suzi, ali je Suzi, klizeći ka ovde, postala vazduh, i sada zemlja, tačnije srebro u travi kraj reke. Žena je tada stavila ruke na usta, truba se glasnije čula, a reči je govorio neko, neko iznutra, neko tih, tih… onda je ravnala, ravnala, ravnala srebro. Pozvala Mesec da siđe, podigla glavu i – videla Tamnog sada na svetlu, kako spušta ruke ka njoj, pokazuje da sedne i srebrom joj pokriva gola ramena. I pita: „Da sviram?“ I započinje pesmu, istu, iznova, iznova…

 

Sopstveni glas

Ne boj se, čula je njene reči. Ne boj se i ne sluti. Slutnja koju osećaš nema veze sa pojavnim svetom. Pogledaj… Pogledaj brda, pokazala je rukom, a njene narukvice su zasvetlucale u prasku posebnog zvuka. Pogledaj zvezde. Dole su njive, spustila je prst, okrenula dlan, samo se ne vide jer je pala noć. I sutra će biti na istom mestu tamo. Ne boj se, i ne sluti. Umiri se. Suzi, reci mi, reci, šta ti je. Pogladila je kosu, ta ruka, tu smešnu frizuru sad, jer Suzi je veče pre uzela makaze sa željom da skrati svaki višak. Nedorađene šiške, pramenovi što štrče, namerno isečen ukoso deo pozadi. Sve se to uklapa u poznatu sliku, i ponavljanu: Suzi je pred ogledalom, pleše i šara. Opet je reč o zanosu, samo što je ovaj neke druge vrste.

Te večeri, tačnije veče pre ove večeri sad, dok ruka pokazuje brda i zvezde, opet je došlo do već viđene nesvesti, u kojoj Suzi pokušava nešto da kaže… sebi i nikome više… u kojoj se oduzima… u kojoj samu sebe obuzima… u tonjenju, letenju i mirenju… šaputavom mirenju „niko me neće čuti, niko me…“… te večeri, tačnije veče pre ove večeri sad, dok ruka pokazuje… Suzi je naslutila da će se javiti ruka… nije je želela ni očekivala, samo je videla u budućnosti… ruku… a budućnost je tren posle sad… Suzi je videla žensku ruku… to nije bila njena ruka… niti ruka koja je odsekla njenu kosu, sama je isekla kosu… niti ruka koja je pokušala da je zaustavi u tome…

Zato je Suzi, na reči ne boj se, ne sluti, osetila bes prema toj ruci, koja zvecka i govori i iza koje je glas, koja produžuje jedan glas, što ne umiruje iako bi hteo, i svakako vodi na pogrešan put.

Zato se Suzi okrenula, i u grču da ne zaplače zbog osećanja nemoći usled nekakve ozbiljne nepravde, napustila opisano mesto. Vratila se u grad. Našla ulicu i stan. Popela se na sprat. Zakucala na vrata. Bravu je okrenula ruka sa zveketavim narukvicama – čula je zvuk. Suzi je došla da kaže… da zamoli… da raščisti… da je njen život njen izbor i da on sa strahom i slutnjama nema nikakve veze… da joj više ne dolazi i da joj ne pokazuje ništa. A onda, onda se na vratima pojavila žena, koju Suzi zapravo ne zna. Suzi tad shvata da je u hitrini pogrešila ulicu, ulaz i stan i da je u nestrpljenju bežala ka pogrešnom mestu… i onda, onda je otrčala svojoj kući… skinula svoje narukvice, svoje minđuše, cipele… sprala parfem i kreme… i legla… naga… u slabosti zanosa te druge vrste, u nemom zvuku što je okreće u sebe, slobodna od svake malodušnosti, bez očekivanja da će ikada moći da bude drugačija nego što jeste, i bez bola zbog toga svega… samo sa željom da zavlada večna tišina, i da u njoj može, ona sama, za samu sebe i nikog više, da nađe prave reči, pokaže brda i zvezde, i da napokon čuje, čuje i prepozna, sopstveni glas.

Suzi u belo odevena

Sklopi oči, govori glas pun poverenja. Zažmuri, šapuće i ljubi njen vrat. Žmuri, samo žmuri, šapuće čovek koga voli i zna. Šta vidiš, reci mi sad? Čamac. Klizi rekom. S jedne strane je šuma. Nije gusta. S druge je čistina. I nešto dalje kuća, nevelika kuća u cveću. Ima li ograde oko kuće, Suzi, kapija neka? Suzi odmahuje glavom. Ima li iza kuće još kuća? Da, ali one su daleko. Brzo mi reci, Suzi, koga vidiš u čamcu? Prazan je čamac. Nikoga nema u čamcu. Možda se neko sklupčao i spava, pogledaj još jednom? Ne, nikog nema. A u kući? Kuća je prazna, znam. Ali ispred nje stoji neko. U velikom cveću. Ko je to, Suzi? Dečak. Poznaješ ga? Ne, ali kao da ga znam. Šta radi dečak? Gleda ka čamcu. Majušni dečak u džinovskom cveću. Zašto gleda u čamac, pokušaj, možda znaš? Hteo bi da bude u njemu. Gde si sad ti? Na rubu šume. Ideš ka reci? Da. Zašto ideš ka reci, Suzi? Da stignem čamac, da ga zaustavim. I da uđeš u njega? Nikako to. Nego? Da ga dovučem do obale. I onda? Onda da odem do tamo. Do tamo? Da. I? Da uzmem dečaka za ruku i povedem ka vodi. Dečak te ne zna, Suzi. Ne, ne zna me. Pa? Poći će sa mnom. I plovićemo rekom. Gde si ti sad? Blizu kuće. Sasvim blizu dečaka. Šta dečak radi? Gleda me crnim očima. I oči mu se smeše. Da li kaže nešto? Ćutimo. Pruža mi ruku. Meka je, majušna. Znaš… Reci mi, Suzi. Dečak je sačinjen od titraja svetla i tri kapi parfema. Napravljenog od jasmina? Ne, od esencija raznog cveća. Šta radite sada, Suzi? Držimo se za ruke i spuštamo ka obali. Sklanjam mu leptira sa kose. Ćutite? Ćutimo sve vreme. Ulazimo u čamac. Okliznem se. On se smeje. Kako se dečak smeje, Suzi? Smeh mu pršti kao voda, tako se smeje. Onda ga poprskaš? Da. Smejemo se zajedno. (Pauza.) Šta je sad, Suzi? Dečak se uozbiljio. Zašto? Pita me nešto i prvi put čujem reči iz njega. Šta pita dečak, Suzi? Pita me: „Šta sam ja tebi?“ A ti? Ja? Ja osećam bol, ushićenje i sreću. I šta mu kažeš, Suzi? Privijam ga uz sebe, stavljam ga na grudi… kažem: „Ti si moja duša. Moja duša, duša“, to kažem, kaže Suzi, pa otvara oči i vidi sebe kako ruke provlači kroz pesak, i kako ga voda suzama kvasi.

Zar se ne sećaš da sam Suzi?

Ostavi moje narukvice. Sav taj nakit, sve. Nemaš prava da gledaš šta stavljam na sebe kad sam sama. I to, da to, spusti tu. I ne kritikuj preda mnom ono što pripada meni i što sam izabrala ja. Ne otvaraj moju kutiju kad nisam tu. I ne kupuj mi više poklone, naročito nakit ne. Pitaš što? Zato što ne znaš da poklanjaš pa mi se poklonjeno ne sviđa. Ne sviđa mi se kako mi stoji. Ne ide uz mene. Isto bi bilo da na vrat naprskam kapi slatkastog parfema. Zar ti delujem kao neko ko bi se slagao sa tim? Isto bi bilo kada bih se obukla u žuto. Ili izašla negde u ravnim cipelama. Da li si me nekad video bez štikli? Zašto ćutiš? Jao, pa ti si ljut. Kažeš: Ti si luda. Naravno da jesam. I to je tako dobro. Pored nekog ko to ludilo prepoznaje. Pa se ono samo od sebe pretvara u paučinastu prostirku što lebdi. A tamnoljubičaste je boje. A svetluca iznad granja. Izašlo odavde. Gledaj – odavde. Da skinem i ovo? Sve da skinem, kažeš? Ne, veš neću. Sešću preko puta. Prekrstiću noge i posmatraću te. Milovaću se sama. Reći ću da uzmeš sa police još jednu kutiju, manju od te. Hajde, pogledaj unutra. Otvori. Vidi šta ima. Opet nakit, svakako. Šta? Suviše diskretno, suviše svedeno? Ne, neću da izujem cipele. Neću da skinem crnu čipku. Vidi – sad ću da odem do prozora, lagano, uz ovu muziku. Sliću se sa ritmom. Prethodno ću staviti nogu na stolicu da zategnem čarapu. Jel da da su dobre?! A ovo?! Namignuću. I, prvi korak, drugi korak. Moje šake na mom dupetu. Pa prekrštene miluju ramena. Moja ramena. Ti vidiš moja leđa i moje prste i prstenje kome se podsmevaš. Njime sad sebi nanosim slatku bol. Okrećem glavu ka tebi. Gledam te iskosa. Tek tren. Stižem do prozora. Razmičem zavesu. Kažem: „Zar se ne sećaš da sam ja Suzi? Dok izbrojim do tri hoću da te ovde nema.“

Suzi je malo onako…

– Ja tako žalim muškarce, nisi svesna koliko ih žalim.

– Zbog čega, Suzi?

– Zbog njihovog mazohizma, Kler. Zbog mazohizma i neučtivosti i… mrzi me da nabrajam.

– Žališ ih ili ih mrziš, Suzi?

Suzi neko vreme ćuti. Očigledno razmišlja o nečem trećem.

– Kler?

– Da, Suzi?

– Da li si ti lezbejka?

– Nisam, Suzi.

– Da li si nekad bila lezbejka?

– Jesam, jednom. U glavi. Nije mi se naročito svidelo.

– Voliš muškarce, Kler?

– Generalno, ne.

– A toliki ljubavnici?

– Oni nemaju veze s tim i ti to, Suzi, savršeno znaš – nestrpljivo zvuči Kler.

– Nisi u pravu, Kler.

– Tačno, nisam. A znaš li što?

– Zašto si mi rekla prvo da jesi?

– Nisam rekla da jesam. Već da nisam.

– Šta da nisi?

– Pobogu, Suzi,, da nisam u pravu. (Pauza.) A znaš li zašto nisam u pravu?

– Reci, Kler. Mada sam zaboravila o čemu smo… – Suzi namiče bretelu na rame i zavaljuje se na jastuke. Jastuci su crni, i svetlucaju na prostranom krevetu u sred letnje bašte. Pala je noć.

– Onda je nebitno skroz – kaže Kler.

– Kler?

– Kaži, Suzi.

– Ti znaš da ja prezirem muškarce.

– Znam, Suzi.

– Ali sam za ljubav uvek spremna sve da dam. Ali ih prezirem, da… – Suzi klizi niz veliki jastuk, prekršta noge i pruža sestri Kler da joj dolije šampanjac u čašu. Suzi je mlađa, Kler je lepša. Kad Kler korača – grad gleda za njom, a semafori se gase. -…zato što – Suzi sanjivo priča – ma biće ti smešno, neću.

– Suzi! – zapoveda Kler.

– Ok, ok. Vidi: uđi na bilo koju društvenu mrežu, pogledaj bilo gde i videćeš – svuda poluobnažene žene. Jebote, ne mogu da verujem šta se sve podvodi pod umetnost. Ahahaha, kaže – umetnička fotka, ma daaaj. Pa i ono što bi i moglo da bude nešto zasre se tekstovima, komentarima i to punim slovnih grešaka.

– Normalno, kad ih kuckaju jednom rukom.

– Normalno, Kler, normalno. Druga je zauzeta ahaha. I onda, znaš Kler, onda nikada posle tvoje dupe nije tvoje…

– Suzi, ti si se napila!

– Kler – Suzi se pridiže – kradu nam dupeta, sise… dobro, sise nisu toliko bitne, ali dupe, ramena, ruke, vrat, hod, pogled, pamet, sve…

– Suzi, dosta! (Pauza.) Ko može da ti ukrade dupe?

– Oh, može, može, Kler. Može da ukrade – Suzi je na ivici da zaplače.

– Daj mi čašu, odmah.

– Neću, Kler.

– Šta nećeš? Daj to!

– Neću da budem pokradena.

– Nećeš i nisi.

– Ali ti jesi, Kler. A ako ti jesi, onda sam i ja. Ti si uvek bila jača.

– Suzi, znaš da nije o snazi reč.

– Jeste, Kler. Znaš, Kler, ti si zemlja…

– O neee! Suzi, ajmo na spavanje.

– …ti si zemlja, a ja, Kler… pa ako te neko i ugazi, on bre oseti to. E TO je nešto, Kler. Da neko oseti kad te ugazi. Imaš ti sreće, Kler. Jao, izvini – Suzi se naginje da podigne čašu.

– Pašćeš sa kreveta. Ostavi to.

Suzi se naslanja na crne jastuke. Na njima se zlati treperavo lišće. Vrh krošnje se ne vidi. Suzi podiže ruke i gleda u nebo:

– Baš imaš sreće, Kler. Ne znaš ti… Lepa moja sestra Kler. Negovana, bogata, mirišljava. Uvek miriše na vanilu i so.

– Ti na čokoladu i sandal, pa se ne bunim. I večno sam ljubomorna na tvoje noge, znaš. Ajde, dosta je.

Suzi uzioma maramicu i bučno izduvava nos. Ustaje, tetura se i baca se opet na krevet:

– Neću da spavam, Kler. Ti spavaj. Ja neću.

– Ima li nešto da hoćeš? – pita Kler i leže pored Suzi. Suzi naslanja glavu na sestru. Kler je češka po kosi.

– Ima – Suzi već tone u san.

– A šta je to, majušna?

– Hoću… Znaš, Kler, ja hoću da me proguta mrak – Suzi je to već rekla u snu. Zato i nije videla kako je Kler s mukom progutala suzu, svilom i satenom pokrila Suzi, a šampanjac dokrajčila sama.