Цветни моменти и приче уз њих

Реших да цртам необичне цветиће те замолих своју ћерку да им да називе. Пошто их је понаособ крстила, ја реших да допишем пар реченица уз сваки од њих.

Ovaj prikaz slajdova zahteva javaskript.

На рођењу су ми дали име Уснула. Када сам довољно порасла да могу да разумем како име ипак одређује особу, прозвала сам себе Ласта. Зато што моје латице местимично потсећају на перца ластавичјих крила, и зато што често сањам да летим. Иако моје корење дубоко пребива под земљом, ја сам Уснула Ласта. Може и Ласта Уснула јер код мог имена није битан неки нарочити ред.

 

     Био је немиран дечак. И његова коса је такође одавала његов неспутан карактер и слободу којом се играо са ветровима. Није долазило у обзир да му се ошишају коврџе јер то више не би био он. Ипак, видимо да је неко покушао да их обликује. Тада је ветар нагло престао да дува. И гле! Чупавково лишће поче да се свија у таласиће који ће сигурно постати локне. Њима је Чупавко одлазеће фијуке ветра грабио у своје срце. Да би их тамо чувао. Да би живео. Да не увене.

 

     „Овако је изгледала моја жеља када сам се удавала“, рекла је једном једна мама, мама шесторо деце, када се у једном посебном тренутку радости и сете, исповедала својој мами коју је одувек звала Вила Ла.

 

Тим, там, там. Бум, бум.Там, бум, там. Бум, там, бум.Бум, там, там. Бум, там, там.Бум, там. Бум, там. Бум. Уф. Бум. Мамааааа!

 

Знаш ли зашто ме зову Ана? Изговори моје име, али шапатом, најтишим шапатом, нежно, веома нежно, и знаћеш.

 

Певам песму нову, у новој радости, и чини ми се да је певам на сав глас. А није тако. Песма је моја тиха, натопљена весељем, поуљена и мирисна, али тиха, јако тиха. И баш је у томе њена сила. Што зове многе. Што многе привлачи. И многе на крају научи шта значи кад се каже да мед и млеко тече са усана.

 

Не нарочито лепа. Не, нисам. Нити нарочито дотерана. Не претерано упадљива, нити савршено обликована. Али несвакидашња. Зато што је у мојој утроби увек семе новог живота. Трудна сам и сад. И ускоро ћу донети на свет своје ново дете. Зато постојим: да би непрестано рађала.

У сјају звезде

(Једна од могућих илустрација цртежа чији сам аутор такође ја.)

Подигла је прст и рекла: „Нећеш више на то да мислиш. Стави прстен поново. Зажмури. Осенчи капке флуоресцентном сенком. Нека светле кад зажмуриш у мраку. Кад почнеш да сањаш погледаће те и видеће да си уронила у искре. Златне. И смешићеш се. Мешкољићеш се. И биће по твоме. Јер знам да не тражиш лепоту само за себе. Већ да би је делила. Зато и треба да буде по твоме. И биће. Јер си пробудила светлост звезде. Звезда је била ту. Али хладна и невидљива. Сада титра. Она је јастук док спаваш, фењер док ходаш и покривач који греје. Ох, нећеш више на то да мислиш. Можда још мало боли, али проћи ће. Овај сјај ће остати. С њим ћемо у вечност. Остало, остало се већ претворило у прах. Али не звездани! И то је добро. То је добро. Нећеш више на то да мислиш…“, то је, када је подигла прст, рекла.

Сан

Најчудније од свега је то што је из плода настала клица па стабљика са листовима, а не обрнуто. Али ето, десило се, а све што се деси јесте стварно и реално. Па макар било и у сну сасвим малог детета које је пољубио анђео за лаку ноћ и који просипа лахоре да се дете не уплаши ако га случајно нешто пробуди са ове стране.

 

Љубав


Ма изнад свега је она. Изнад свега. Није то гордост. Не гледа људе с висине. Није она самодовољна. Напротив – пуна је потреба. Али одлутала је. У лишће и грање. На сам руб шуме. Обожава шуме. Гледа у небо. Лево је насеље у коме је и њена кућа. И насеље гледа у небо. Само једна кућа има прозор ка њој и са тог прозора неко је гледа. И чува. И ужива, као што ужива и она. Она одмара крила и води љубав кроз зеленило лишћа. Пушта косу и рађа. Испод ње су врата, шумски пролази, тајне, чаролија, хорови трава и птица. Али, изнад свега је она. Баш као и човек који је гледа са јединог прозора окренутог овамо, и једини је који је стварно разуме. Зато је пушта јер зна да ће само тако она остати ту. Али не чини то да она не би отишла. Већ зато што се и њему такав живот свиђа. Зато јој овако најјасније говори, и зато га она овако најјасније чује. Зато он толико ужива, зато је толико његова, зато она умире, зато јечи. А тихо је. Изнад свега је тихо. И изнад свега је она.

(Једна од могућих илустрација цртежа чији сам аутор такође ја.)

 

Двогласје

Страшно је било изговорити ту реч. А реч је морала бити пуштена. Тајна реч. Врло битна. Не, није се опирала реч, већ Сузи. Сузи се опирала.

Где се удомила реч? У табанима? Коленима? Међу бутинама? У малој карлици? Иза пупка? У плућима? У срчаној комори? Грлу, белом грлу? На ресици? У корену зуба? Сузи је нагло затворила очи. Стисла вилице. Крв је навирала. Врела. Вода се хладила. Када се буде пробудила, биће то сузе на образима. Увек су хладне после ноћних снова.  …затворила очи. Да не види шта ће изаћи. Као да тајна реч није била њена! Страшно се уплашила. Не сме да погледа. Чак и када се реч пробила и када је дошло олакшање. Неће да је погледа. Боји се да не умре. Па шта и ако се деси?! И смрт се преживи. Ох, Сузи, отвори те своје лепе плаве очи, принцезо, и погледај, послушај ме. То је рибица. Златна је. Можда не испуњава жеље, сигурно не јер ти не верујеш у бајке, али чини да тамне дубине постану лепе, и да вода прија, и да се оно што је болело преобрази у нешто ново што ће временом почети чак и да усхићује. Поверуј ми, Сузи. Знаш, хтела би разговетније све ово да кажем, али напросто не могу гласно да говорим. Не могу гласније, Сузи. Потруди се мало и ти.

(Једна од могућих илустрација цртежа чији сам аутор такође ја.)

Одмор



Јао, како сам се средила! Купила сам нов кармин, била код фризера, набацила минђушице. Некако сам, рекло би се – супериорна. Шетам тако, са рукама иза леђа, међу џиновским цветовима и извијеним бобицама. Данас нисам код куће. Изашла сам сама. Нашминкана, зачешљана, заљубљена у тренутак. Причам ја тако са биљкама. Оне своје, своје ја, ал иде разговор. Шеткамо заједно. Разгрну се пред мојим кораком, заклоне ме кад прођем. Шушоре, смејуље се, оговарају ме мало али добронамерне су. То оне мене зачикавају. А ја се правим да не примећујем ал тако да оне схвате да сам све чула. Као учитељица или као девојчица-дамица радознала и мудра. Ходам, врцкам, раскопчам хаљину на грудима, баш се испрсим, подигнем руке, заплешем, па успорим, станем, миришем, миришем, вау – како удахнееееем! И вратим се лагано кући. Сутра је радни дан. Ала сам се одморила! Било је ово као десет дана на Јадранском мору!

(Једна од могућих илустрација цртежа чији сам аутор такође ја.)

Моји цртежи

Данас сам цртала, преправљала, дорађивала, цртала, сећала се, листала, цртала ново…

И уз сваки цртеж написала причу. Али о томе нешто касније.

Ovaj prikaz slajdova zahteva javaskript.