Vrtlog

Sundusa igra stomakom. Pesak svetluca na Suncu. Senka marame pravi talase. Sablja raseca senku. Sundusa igra stomakom. Pesak svetluca. Senka marame pravi talase. Senka marame pravi krugove. Sundusa igra… Senka marame… Sablja… stomakom… Sundusa igra…

ples5

Šta je potrebno da bi žena bila lepa

Prvo, potrebno je da se oseća kao žena. Potrebno je da sebi odredi mesto. Kada se udobno smesti, tek onda se može početi priča. Pa ovako: da bi žena bila lepa, mora da ima lepo držanje. Ono podrazumeva ispravljena leđa. Zato lepa žena s lakoćom drži uspravno telo i graciozno hoda. Ili je baš zato lepa. Tumačenja su razna.

Potrebno je da ume da diše i da udah i izdah prati njeno kretanje. Nije na odmet da svoje korake učini još lepšim lančićem oko članka ili parčetom svile ako se gleda izdaleka.

Da bi žena bila lepa, trebalo bi da oseća muziku. Jer i muzika je veoma važan sastojak parfema.

Da bi žena bila lepa, mora poznavati vreme i dozvoliti mogućnost da se dese čuda koja zaustavljaju trenutak.

Ona je oslobođena potrebe da razume sve. A dozvoljava sebi da ponekad bude zamišljena i isključi se iz svega.  I to je potrebno.

Da bi žena bila lepa, potrebno je da ume da se smeši. Čak i kad joj nije lepo.

Da bi žena bila lepa, ne bi trebalo da bude razmažena. Niti pokorena. Ona naprosto poznaje svoje mesto jer ga je otkrila sama i prilagodila svojoj prirodi i telu. Zbog toga, samo lepa žena ume da se nasmeši na sve, a da nije ni ironična ni gruba.

I… da bi žena bila lepa, potrebno je da je hrabra ma šta to konkretno značilo. I ma kako da zvuči.

Zebnja

– Uspavaj me. Pokri me svilom, hladnom od sutonskog vetra. Ne pokazuj moje lice. Nikom ne pokazuj. Ne čitaj mi bajku pred san. U bajkama se dešavaju strašne stvari. Bajke nemaju srećan kraj. Šta ćemo kad su nas pogrešno učili. I pritom, pritom nam nisu rekli da bajke služe da zaspiš u snu i da sanjaš u snu. U bajkama se umire, i kraj.

Tu se Suzi pridigla da ugasi lampu i konačno legla da spava. Ali je misao morala da se završi.

– Ne, u bajkama nema života. Zašto, najzad se oglasi on. Zato što leteći ćilim ne postoji. Osim u mojoj glavi. Zato ne mogu da te imam niti ti možeš da imaš mene. Ista je priča. Možda je samo drugačije prepričavamo. Kada bi oživelo to što je u bajkama, mi jednostavno ne bismo postojali. Zašto, pita je. Zato što je to nemoguće izdržati. Znaš ono kada se kaže „bajkovito“? Ovo je milion puta jače. Način na koji bežiš pokazuje da i ti misliš tako. Svako nekad mora da beži. Samo da nije u ništavilo. Tako me plaši ta reč.

Ne pišem, ne pišem…

ne pišem, ne pišem, ne pišem, ne pišem, ne pišem, rečima ne pišem, tačkama ne pišem, upitnikom ne pišem, on se ne važi više, uzvičnik – možda na kraju, ne pišem, ne pišem, vidi vidi kako ne pišem, vidi slova kojima pišem da ne pišem… slušam… i krećem se… krećem se… krećem se… u daljini koju ne prepoznajem… i ne bojim se… ne pišem…

 

 

 

San u prozoru

San je trenutak sa dugim prekidom. I san je taj prekid. U preseku prekida je trenutak gledan odozgo. Prekid postaje prozor omanje udobne trpezarije. Drveno okno, staklo i nešto slično garnišni sa koje vise nejednake saksije sobnog bilja koje ne cveta. Takva je zavesa na ovom prozoru. Savitljive grane sa lišćem čiji oblici zavise od vrste, prekriva njegove dve trećine.

Soba se menja kroz vreme, ali ostaje ista. Na prozoru su sada zavese od prozirnih tkanina.

Sada su na prozoru zavese od čipke.

I sad su heklane.

A sad – samo okno i tama, ako takva zavesa može tako da se opiše.

Prekid postaje prozor sa saksijama u kojima su zelene biljke bescvetnice što ne mirišu, i umiruju, i dokazuju da je soba dom.

San nije pretskazanje zato što nije poklonjen tako. San je dragocen poklon ali samo ako se san prihvati kao poklanjanje. Tada u njemu može da se govori, ponaša, reaguje kao u budnom stanju. I tada san postaje ono što i treba da bude, što u stvari jeste – postaje trenutak sa dugim prekidom.

Šta se u prekidu događa skriva se iza zavesa. Tu je sva istina.

Dom

…ime tog grada počinje na O. …mada nikako ne može da ga se seti tačno… misli se na ime, naravno… grada se seća… uličica, raznih prolaza i prelaza… grad je siv, prepun je sivih šara, i on, u kariranoj košulji i sa kačketom na glavi sedi u kolibi izvan sveta, na obronku šume i gleda sebe… gleda sebe i vidi kako hoda uličicom kroz sivi grad čije ime počinje na O… naslanja lice na prozor kolibe… rasteže obraze… nosem gura okno… očigledno želi da se naruga mestu na kom je nekad živeo, i gde se mora biti siv, i bled, i bezbojan, i proziran, kako bi imao pravo na krevet i hleb… i seća se, tačnije sa prozora kolibe izvan sveta jasno vidi, kako je palo veče, i vidi Mesec, i kako je Mesec čudesan jer je lila boje… lila Mesec… i devojku koju je, jedino nju na celom svetu, opčinio lila Mesec, a zbog pigmenta njene kože, lila Mesec je celu nju prebojio u roze… ide mu u susret… okrzne ga ramenom… i u tom trenu… jasno on vidi sve ovo sa prozora svoje kolibe izvan sveta… i u tom trenu ceo svet postaje roze… kako se zoveš, on je pita… ćuti… odvaja ga od tla i oni, kroz roze vazduh i roze sve stižu na široku livadu na kojoj raste visoko roze cveće… kako se zoveš, on je pita i čuje Spavaj… i vidi sebe kako tone u san, i kako sanja da je sve ovo sanjao, i kako se budi i korača ka ovde… jasno vidi… sa prozora kolibe izvan sveta… jasno vidi kako se penje i približava… i kako će uskoro njegovo vlastito lice biti sa druge strane stakla… i strašno se plaši… malo zato što će videti celoga sebe… ali svakako više jer će se čuti kako pita: Zašto nisi došao po mene i zašto više nisi sa mnom srećan?

Nacrt za skicu

Zvuk ispunjava prazninu. Praznina je mesto, tačnije trenutak, kada je scena prazna. Snagom zvuka spušta se zelena rasveta. Zvuk se menja. Razvija se melodija. Instrumenti prate udaraljke. Udarački tonovi su u predvorju svega. U zeleni krug se spuštaju slova, reči. Razmotava se marama na kojoj je zapis. Udaraljke utihnjuju. Plesačica se kreće izvan kruga. U krugu je njena senka – njeni pokreti, ruke i koraci. „Da li će na kraju da nam se pokloni“, pitali su se mnogi u publici ili se došaptavali između sebe. Međutim, svetla se gase i na sceni vlada potpuni mrak neko vreme. Muzika razvija svoju temu. Spušta se ponovo zeleni krug i crveni uranja u njega. Kruže. Prate ritam. Plešu svojim praznim mestima. Upili su senke. Bilo je više senki ali je jedna uzeta kao primer. Bitan je princip tog čudnog reda i sleda stvari.  Muzika staje. Nastaje tišina. Zavesa se sklapa. Svetla se pale…

Ja

Koliko je samo lepo kada čovek uspe da nadahne samoga sebe. Neko će možda reći da je to uzdizanje ega i da oni koji ne tvrde isto nemaju pravo znanje… Neki će reći da je to uzdizanje sebe ali da pri tom to nije uzdizanje ega. Reći će kako drugi ne razlikuju ličnost od sopstva… Može se ići sve dalje i dublje, može se proputovati ceo svet i kroz običaje i narode upoznavati ova tema… Može se tragati po svim pravcima, osluškivati, prisluškivati, preslušavati… Uvek će se doći do toga da su izvori nadahnuća oko nas svuda, a da je pravo ono koje se rodi iz istinskog ja.

Plava olovka

Plava olovka piše s neba. Sve više zbunjuje. Donekle prija – u stanju polusanjanja. U nekom drugačijem, ona malo zastraši. Njene reči su jednostavne i teške. Ponekad, opet, zvuče kao paperje. Indigo-plavo paperje, u noći ispod svetla. Ne, sa poverenjem se ne družiti. To je naređenje. Na stolici je nešto veša. Na stolu lampa i sveske. Krevet na istom mestu. I sve to – bez očekivanja, bez ikakvih očekivanja. Zato je to mesto lepo. Zato se pretvara u list plave boje. Evo ga, lebdi, treperi, okreće se, spušta se… i postavlja dilemu: da li na njemu napisati nešto ili ga pustiti da odleti.