Жеље

Не волим препуштања свеопштој атмосфери новогодишњих празника. Не волим подвлачења црте уочи 1. јануара. Не волим безнадежна чекања у хипермаркету. Па шта ћеш онда ту? Аман, човече, имам троје деце, имам обавезу да укључим мозак кад је о новцу реч, што ће рећи: купујем у Темпу без обзира на датум, прилику, повод, прилив плате и хонорара.

Не волим, такође, да изражавам најлепше жеље онима које волим искључиво за Божић и Нову годину. Али волим да то радим свакога дана. Волим да искричава разнобојна светлашца трепере сваке вечери. И волим да се име Божјег сина и чудо његовог рођења спомену сваког јутра. А волим, признајем ипак, много волим мој Београд украшен овако како јесте. Често смо увече ранијих година знали да седнемо у кола и возикамо се и гледамо успут светла како у непознатим прозорима мењају боје, како боје мењају ритам, како пролазимо испод букета вееееликих сјајних пахуља као кроз шпалир флуоресцентног цвећа. Волим, онда, када се вратимо из оваквог провода, јер то јесу проводи, волим да их погледам и кажем у себи: „Част је бити ваша мама.“ Волим што сам скинула метални прслук са стомака, ослободила пупак и јавно рекла о овој части свесно пензионишући скромност. Мислим да је било време.

Сви мени блиски знају какве жеље гајим за њих. Вама, читачи, и често дубоко саосећајни, искричави у мом доживљају вас које пратим, желим све најбоље на свету. Себи? Шта ви желите себи, кажите ми, молим вас. Ја? Ја желим удах пуним плућима, не уздах, и желим да мој мајушни велики син напусти болничко лечење ослобођен сваког бола. И да обиђемо сви заједно још један круг колима градом. О, да – желим да купим џип, обожавам џипове, па да се џипом проводимо. Али да буде црвен! И желим да ове сузе успоставе већ више контролу над собом, што са Новом годином свакако нема везе.