Устаћу, устаћу срећна и отићи. Отићи ћу у шуму где моје трчање може зауставити једино снопље извијених грана некаквог ниског дрвенастог растиња. Стаћу. Дотаћи ћу. Омирисати. Загрлићу, као да се клањам. Онда ћу подићи поглед и видећу да је снопље заправо основа стабла једног дрвета-џина, што до облака сеже. Тада ћу се придићи и срце ће ми искакати из груди. Од страха. Тада ћу постати свесна оног што још увек делимично скривам: да су се свици погасили, да су лептири одлетели и да је џин пригрлио све моје веверице. И тада ћу, опет и опет у круг, читати једну песму. Погледом тражећи мир. Док жмурим. И правим се да спавам.
„Устаћу и отићи, отићи на Инисфри
И тамо колибу дићи од глине и прућа, знам;
Гајићу леје пасуља, и кошнице имаћу три.
И живећу срећан и сам.
Тамо ћу имати мира, јер споро ромиња мир,
Капље са велова јутра у цврчком распеван жбун;
Тамо је блистава поноћ, подне уз пурпурни вир,
А сумрак лепршања пун.
Устаћу и отићи, јер стално чаробни шум
Пљускање језерске воде слушам за јаве и сна;
Тај шум, док плочнике газим и сиви прашњави друм,
срце мог срца зна.“
Вилијам Батлер Јејтс
gif preuzet sa https://giphy.com/explore/background
REČI, ZVUCI, OBLICI 