„Primicanje“

„Evo šta. Kada mi se primakao još jedan korak, pomislila sam: Ako mi se primakne još samo jedan korak, biće tik uz mene. Osetila sam kako ga osećam, kako iz njegovog tela zrači usijanost, kako tkanina njegove košulje dotiče moj obraz, kako onaj gust mrak postaje kudikamo gušći. Pružila sam ruku, ali ga nisam dotakla. Nisam ni mogla da ga dotaknem, jer nije ni napravio onaj prvi korak. Ali ako nije napravio taj prvi korak, ko je onda koraknuo? Možda sam se ja udaljavala, zamišljajući kako se on približava? A šta ako se on udaljavao? Jesam li ga ja pratila, jesam li ja pokušavala da budem što bliže njemu, šta sam ja htela od njega, šta ja hoću od njega?Gde si? pitala sam. Nije odgovarao. U sobi postoji jedan prozor, malen ali dovoljno velik da se kroz njega vide zvezde. Pogledala sam smer prozora i shvatila da se niko od nas nije kretao, jer niko od nas nije presekao mlaz tupe svetlosti koji se probijao kroz okno i tvorio gotovo pravilan kvadrat na podu. Da, niko od nas nije se ni pokrenuo, niko se nije pomerio, možda on više i nije sedeo na onoj stolici na kojoj sam ga poslednji put videla, možda ni ja nisam više sedela za stolom, ali u tom slučaju, ako neki korak ponovo odjekne, ko to onda hoda? Neću žuriti, neću donositi nikakvu odluku, samo ću mirno sedeti, samo ću povremeno udahnuti vazduh, i povremeno ću ga, u dugim razmacima, izdahnuti, ali neću žuriti. Ako postoji hod, postoji i onaj koji hoda. Ako to nisam ja, onda je to neko drugi. Ako to nije niko drugi, onda mi ne preostaje ništa drugo osim da pognem glavu i poturim potiljak, da kažem: Tu sam… priđi… priđi…“

David Albahari, iz zbirke „Fras u šupi“

Advertisements

10 thoughts on “„Primicanje“

  1. Čitao, ali prilično davno, polovinom devedesetih. Albaharija i Pantića veoma cenim, smatram ih majstorima kratke proze. Svako na svoj način, naravno. Moja zapažanja sasvim su subjektivna i laička, dakle, ne pokušavam da se “pravim pametan“. 🙂
    Alnaharija volim jer negde prepoznajem onu lakoću igre rečima kojom me je osvojio u svoje vreme Janevski, lektirom “Dve Marije“. Desetak godina kasnije pročitao sam “Ukus bresaka“, Vlade Uroševića. Sve to svrstavam u neko moje viđenje potpune lakoće slikanja pomoću reči.
    “Fras u šupi“ zaista sam čitao davno, zaboravio sam detalje. Sve do kraja bio sam ubeđen da čitam tvoj tekst. I ti imaš taj dar.

    • Da. Nekad stvarno ne znaš ko korača… pa se sapleteš. Ili „poturiš potiljak“. Meni je mnogo draga ova Albaharijeva priča, pa, rekoh, da je podelim. Pošto su se moje pozamašno utišale. Nadam se da si ti dobro.

  2. Čitala sam, ustvari, ovaj post kad si objavila, ali nisam stigla da komentarišem. Mislim da sam ti se javila lajkom na fejsu :), ali više ništa nisam sigurna, jer sam večito u nekoj gužvi, pa čak i sad tokom raspusta.
    Nisam sigurna koliko ti se poređenje dopada (pošto ne znam kako da tumačim tvoju reakciju na komentar Oblogovanog), ali ja sam skoro čitala Albaharijeve „Neobične priče“ i snažno su me asocirale na tvoje postove. Dakle…delim utiske Oblogovanog. 🙂

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s