Ћутање

Монодрама у којој учествују два сасвим обична лика: Лик 1 и Лик 2

Лик 1: Ја не волим кад се ћути.

Лик 2: Волим кад се ћути.

Лик 1: Ћути онај ко нема шта да каже.

Лик 2: Напротив, ћути онај ко има много да каже.

Лик 1: Зашто не каже? Зашто ћути?

Лик 2: Ћути зато што други много причају, наглас причају.

Лик 1: Али они имају шта да кажу, зато не ћуте.

Лик 2: Оно говоре бесмислице у већини случајева. Не умеју да ћуте. Ћутање је врлина.

Лик 1: Ћутање је бесмисао.

Лик 2: Ћутање је најдубља љубав.

Лик 1: Ћутање долази после љубави.

Лик 2: Постоје добра ћутања.

Лик 1: Има их, морам признати, мада ја не волим када се ћути.

Лик 2: Трудница милује стомак и ћути.

Лик 1: То је добар пример. Али исто тако могла би и да пева. Могла би и да прича детету у стомаку.

Лик 2: Могла би, али може и да ћути.

Лик 1: Може.

Лик 2: И жена и муж могу да ћуте. Има случајева где готово стално ћуте.

Лик 1: Има и случајева где и док говоре они заправо ћуте.

Лик 2: И то је нешто.

Лик 1: Не, то је ништа.

Лик 2: Ипак волим кад се ћути.

Лик 1: Браниш се од нечега.

Лик 2: Можда мало од буке.

Лик 1: Има родитеља који не вичу, само заћуте кад деца нешто скриве. Тако страшно заћуте да те обузме језа.

Лик 2: Па добро сад. Има разних људи, а тиме и разних ћутања.

Лик 1: По чему се људи разликују од птица?

Лик 2: Птице лете.

Лик 1: Тачно. Али постоји још нешто: човек може вечно да ћути ако је одлучио да ћути, а птице никада неће престати да певају. Оне не ћуте. И никада неће ућутати.

Лик 2: Неће.

Лик 1: Као што никада неће престати да лете.

Лик 2: Никада неће престати. (Пауза) Да ли да постанемо птице?

Лик 1: Никада нећемо бити птице…

Лик 2: У праву си.

Лик 1: Никада нећемо летети и никада нећемо тако лепо певати.

(Нешто дужа пауза)

Лик 1: Можемо да наставимо да причамо.

Лик 2: А можемо и да ћутимо.

Лик 1: Кажи нешто за крај па да завршимо причу.

Лик 2: Зашто? Да би онда заћутали?

Лик 1: Не знам зашто. Можда да би почели да причамо о нечем другом. У сваком случају…

Лик 2: Не знам шта да кажем. У сваком случају – ћутања, о, да, ћутања заиста много говоре.

Лик 1: А битна су само она која имају шта да кажу.

Лик 2: Свако ћутање понешто каже.

Лик 1: У праву си. Да.

З А В Е С А

У сјају звезде

(Једна од могућих илустрација цртежа чији сам аутор такође ја.)

Подигла је прст и рекла: “Нећеш више на то да мислиш. Стави прстен поново. Зажмури. Осенчи капке флуоресцентном сенком. Нека светле кад зажмуриш у мраку. Кад почнеш да сањаш погледаће те и видеће да си уронила у искре. Златне. И смешићеш се. Мешкољићеш се. И биће по твоме. Јер знам да не тражиш лепоту само за себе. Већ да би је делила. Зато и треба да буде по твоме. И биће. Јер си пробудила светлост звезде. Звезда је била ту. Али хладна и невидљива. Сада титра. Она је јастук док спаваш, фењер док ходаш и покривач који греје. Ох, нећеш више на то да мислиш. Можда још мало боли, али проћи ће. Овај сјај ће остати. С њим ћемо у вечност. Остало, остало се већ претворило у прах. Али не звездани! И то је добро. То је добро. Нећеш више на то да мислиш…”, то је, када је подигла прст, рекла.

Сан

Најчудније од свега је то што је из плода настала клица па стабљика са листовима, а не обрнуто. Али ето, десило се, а све што се деси јесте стварно и реално. Па макар било и у сну сасвим малог детета које је пољубио анђео за лаку ноћ и који просипа лахоре да се дете не уплаши ако га случајно нешто пробуди са ове стране.

 

Љубав

Ма изнад свега је она. Изнад свега. Није то гордост. Не гледа људе с висине. Није она самодовољна. Напротив – пуна је потреба. Али одлутала је. У лишће и грање. На сам руб шуме. Обожава шуме. Гледа у небо. Лево је насеље у коме је и њена кућа. И насеље гледа у небо. Само једна кућа има прозор ка њој и са тог прозора неко је гледа. И чува. И ужива, као што ужива и она. Она одмара крила и води љубав кроз зеленило лишћа. Пушта косу и рађа. Испод ње су врата, шумски пролази, тајне, чаролија, хорови трава и птица. Али, изнад свега је она. Баш као и човек који је гледа са јединог прозора окренутог овамо, и једини је који је стварно разуме. Зато је пушта јер зна да ће само тако она остати ту. Али не чини то да она не би отишла. Већ зато што се и њему такав живот свиђа. Зато јој овако најјасније говори, и зато га она овако најјасније чује. Зато он толико ужива, зато је толико његова, зато она умире, зато јечи. А тихо је. Изнад свега је тихо. И изнад свега је она.

(Једна од могућих илустрација цртежа чији сам аутор такође ја.)

 

Двогласје

Страшно је било изговорити ту реч. А реч је морала бити пуштена. Тајна реч. Врло битна. Не, није се опирала реч, већ Сузи. Сузи се опирала.

Где се удомила реч? У табанима? Коленима? Међу бутинама? У малој карлици? Иза пупка? У плућима? У срчаној комори? Грлу, белом грлу? На ресици? У корену зуба? Сузи је нагло затворила очи. Стисла вилице. Крв је навирала. Врела. Вода се хладила. Када се буде пробудила, биће то сузе на образима. Увек су хладне после ноћних снова.  …затворила очи. Да не види шта ће изаћи. Као да тајна реч није била њена! Страшно се уплашила. Не сме да погледа. Чак и када се реч пробила и када је дошло олакшање. Неће да је погледа. Боји се да не умре. Па шта и ако се деси?! И смрт се преживи. Ох, Сузи, отвори те своје лепе плаве очи, принцезо, и погледај, послушај ме. То је рибица. Златна је. Можда не испуњава жеље, сигурно не јер ти не верујеш у бајке, али чини да тамне дубине постану лепе, и да вода прија, и да се оно што је болело преобрази у нешто ново што ће временом почети чак и да усхићује. Поверуј ми, Сузи. Знаш, хтела би разговетније све ово да кажем, али напросто не могу гласно да говорим. Не могу гласније, Сузи. Потруди се мало и ти.

(Једна од могућих илустрација цртежа чији сам аутор такође ја.)

Одмор

Јао, како сам се средила! Купила сам нов кармин, била код фризера, набацила минђушице. Некако сам, рекло би се – супериорна. Шетам тако, са рукама иза леђа, међу џиновским цветовима и извијеним бобицама. Данас нисам код куће. Изашла сам сама. Нашминкана, зачешљана, заљубљена у тренутак. Причам ја тако са биљкама. Оне своје, своје ја, ал иде разговор. Шеткамо заједно. Разгрну се пред мојим кораком, заклоне ме кад прођем. Шушоре, смејуље се, оговарају ме мало али добронамерне су. То оне мене зачикавају. А ја се правим да не примећујем ал тако да оне схвате да сам све чула. Као учитељица или као девојчица-дамица радознала и мудра. Ходам, врцкам, раскопчам хаљину на грудима, баш се испрсим, подигнем руке, заплешем, па успорим, станем, миришем, миришем, вау – како удахнееееем! И вратим се лагано кући. Сутра је радни дан. Ала сам се одморила! Било је ово као десет дана на Јадранском мору!

(Једна од могућих илустрација цртежа чији сам аутор такође ја.)

Моји цртежи

Данас сам цртала, преправљала, дорађивала, цртала, сећала се, листала, цртала ново…

И уз сваки цртеж написала причу. Али о томе нешто касније.

Овај приказ слајдова захтева јаваскрипт.

…чуј …ослушни…

Summertime, and the living is easy

fish are jumping and the cotton is high.

Your daddy’s rich and your mummy’s good-looking

so hush little baby, don’t you cry.

 

One of these mornings you’re gonna rise up singing

Then you’ll spread your wings and you’ll take to the sky.

But till that morning there ain’t nothing can harm you

With your daddy and mummy standing by.

 George Gershwin

Цвет

Из песка изникао цвет. Тај цвет је пре тога лутао. Завлачио се у собе, лебдео у ваздуху. Закачио се и за нечију косу. Покушао да улепша ту особу, да је упитоми и намирише. Али – гле чуда: цвет отпаде и нађе се на земљи. Тачније у песку. И та особа, љута што је цветић напустио, изгази га бесно. Насу гомилу песка преко њега. Раскомада га дрско. И исприча брзо, она јако брзо говори, да јој тај цвет и није значио ништа.

Цветић, дакле, би покопан. Али није умро. Лутао је тако подземним песковитим пролазима, лутао и – дошао у моју башту. Из траве промолио главу. Насмешио се топло. И ја га узех, нежно, као да је одувек био намењен само мени. Њему не треба посебна нега. Не тражи ни вазну, ни воду. Само хоће да га неко прихвати. Е па, прихватила сам га ја. И од тад, увек је са мном. Понекад међу прстима, понекад на грудима, а некад и у коси – онако из чистог штоса.

Није он симбол, није ни метафора. Он је остварење сна који је дошао после страшних кошмарних снова – као правда!, и као награда! Цвет мој!

Балада

Од свих си девојака била тиша,

збуњена, сама, неприметна, бледа.

Еј, зашто ниси бар порасла виша,

бар виша за пола педља?

Једне је ноћи ударала киша

тако крвнички ко чувари реда.

Еј, зашто ниси бар порасла виша,

бар виша за пола педља?

Јер када су те у свитања седа

обешену нашли о дрво крај врата,

између босих ногу и блата

било је размака – само пола педља.

                                                       Мирослав Антић