Ti zaista to misliš?
Šta?
To, da je to nemoguće. Misli ponekad zbunjuju. Znaš dokle misli zbunjuju?
Dokle?
Dok ne postanu jasne.
Kako znaš da su jasne?
Možeš da čuješ osetiš dodirneš pomirišeš razumeš pređeš na drugu stranu pa se vratiš vidiš okusiš…
Dakle gladna si. …. Zašto ćutiš?
Da, jesam, između ostalog i to.
U šumi je more, u moru je buka, u buci je reč, u reči je ključ, u ključu je tajna, u tajni – saznanje, u saznanju – moć, u moći – sloboda, u slobodi – mir, u miru – reč, u reči – more, u moru – šuma, u šumi – brod…
Moje nešto drugačije tekstove već neko vreme posavljam na svom sajtu.
Vidimo se.
I pišite na mejl! 🙂
http://tanjataubner.com/blog.html
Od onih je žena kojima će roze karmin uvek da pristaje. Tamnoputa je
i bez šminke deluje kao da je crvenom olovkom ispunila usne.
Kada se šminka ona razume da je šminkanje dugo i nežno češljanje,
crtanje obrva i prebiranje po ukrasima…
Na kraju stavlja maskaru
i pre nego što je zatvori, u torbu ubaci ogledalo, parfem i pudrijeru. U srebrnu kutiju za karmin koju je dobila od brata Huana za imendan, vitkim prstima stavlja prah nalik na treperavi pesak. Svoj roze karmin ona drži na drugom mestu.
Tim prahom pospe kožu kada je mrkli mrak. Ne treba toga mnogo, prstohvat pa sedam puta manje.
Ona se ne skriva.
Odvažna je i hrabra.
Ima mir.
Ume da čeka.
Njene širine i pustinje i oaze i dine nemaju ništa sa vremenom
jer sve je sada…
Zato je roze karmin s početka bitan.
Da li je u pitanju stav, dementnost, gluma, halucinacija, egoizam,
narcisoidnost, nežnost, dekadencija… odgovora nema. Stvar je u onome koji gleda i zaključuje.
Šeherezado,
lepa, dražesna, domišljata, putena
vešta u rečima i spokojno aktivna.
Toliko pripovesti trebalo je ne zaboraviti, a za sve njih sačuvati pravo vreme. Kada je pravo vreme, Šeherezado? Smešiš se, znam šta bi rekla. Možda znam.
Moje je divljenje uprto i ka tvojim sklonostima ka matematici i geometriji. Sve to zajedno, oblikovano jasnoćom i merom, finoćom i šarmom, navelo me je da o tebi naročito mislim. Šta je potrebno, šta da im kažem – da rečima može i da se miriše, hoda, trči, ljubi i jede? Da, može, reci kogod da pita. Dok ne pita – ćuti. Budi mudra i misli. I stvaraj. Ideja otvara puteve. I dobra je odbrana, čak i od smrti ponekad, videla si i znaš.
Mesec je najlepši ukras neba, svake šume, svake planine i svake velike vode. Može da se prikaže i opeva u raznim bojama. Suzi voli kad je fluorescentan i plav. Tada se najbolje istakne njegova dostojanstvena samoća u lepoti.
Mesec buja od svoje sopstvene snage. Tad njegova uzvišenost poprima boju vatre. Kad prođu tren, dva, i kada ponovo otvoriš oči, okreneš se i kažeš: „To se Mesec menjao sa pomorandžom. Ona mu čuva stražu dok piški. Ne brini ništa.“
I onda, onda Suzi pita: „Da li su Mesec i pomorandža muž i žena? Ako jesu, ako uzmemo to kao realnu mogućnost, zar ne narušavamo logiku stvari? Kako onda da pričamo o braku kada je Mesec ženski princip, svi tako kažu?“
Nije dobila odgovor. Nije htela nikakav poseban odgovor, tek neki koji bi videla kao izazov. Međutim, ništa. Zato Suzi uradi sledeće: tada se češlja, oblači u nešto lepo, miriše i smeši. Tada još jednom pogleda u telefon. Tada stavi još kap parfema, i skupe minđuše, one najlepše, što uvek proprate reči i dopune svaku priču, i svaki ples, čak i kada je o solo izvođenju reč.
A tamo, tamo se priča i prepričava o snovima koje ne sanja Suzi već neko ko uopšte nije nalik na nju. Ne, niko ne govori da se tamo lelujaju hvatači snova. Suzi više ne sanja. I pošto ne sanja, sasvim je na mestu reći da joj se ne može ukrasti ono što zapravo nema. Suzi, međutim, redovno spava. I kada spava, to se dešava u dubokoj tišini koja ima boju. I ima značenje Svaka tišina ima značenje. Kao što ima značenje i izostajanje, izostavljanje, ustupanje mesta, podrazumevanje ili nestajanje.
Kao dolaženje i odlaženje.
Kao treptaj od dima oživljen.
Kao brod koji ne skreće ka luci.
Brod nema kormilara i nema posadu. Suzi nije vična da upravlja brodovima. Ne, nije Suzi na tom brodu. Na brodu nema posade ni kapetana, niti je Suzi na brodu. I to nije brod. Više je barka. Tu barku su sagradile jake ruke. Nemerljivim predanjem. I nemerljivim mirom. Bez ushita. U punoj ozbiljnosti. I silnoj usredsređenosti.
Suzi posmatra brod. Ona poznaje njegovog tvorca i zna kuda brod ide. I tamo gde će na kraju da stigne
tamo je jedan grad,
sav je od srebra,
i luka je od srebra, tamo i brod postaje barka od srebra,
i prozori kuća sa kojih srebrna lica gledaju srebrni brod
sa srebrom u srcu
koje se retko umiva
pa je zato malčice tamno.
Suzi stoji i gleda.
I misli na graditelja
kome su naposletku, kažu zbog nesavesno obavljenog posla, mada Suzi zna da nije tako, stražari grada u kome živi Suzi, okovali telo
teškim, teškim lancima
i predali ga moru.
I jedino kada je na nebu srebrni Mesec
Suzi ima priliku da vidi lice svog prijatelja
i da ga čuje kako šapatom vrišti: Ne ulazi u njega čak i ako ga vrate.
Neću, odgovara Suzi.
Zatvara balkonska vrata
i odlazi u noć.
Ovde se peva bajka o dalekim prostorima u daleko vreme, koje će tek da se desi.
Ovde se peva o majušnim predmetima pohranjenim u kovčegu sa kopčom od srebra.
Ovde se peva o pećini do koje se dolazi put mahovine.
Ovde se peva o gospodaru dvorca koji tiho peva kraj stuba od mermera.
Ovde se peva o Šeherezadinoj moći, skrivenoj iza krila od vela.
Ovde se peva o čudesnoj biljci, njenom rodoslovu, drevnim uputstvima kako da zauvek živi i cveta.
…o odbeglim robinjama i o gusarima koji imaju čast…
…o svakakvim bajanjima, činima i molitvama koje se izvode uz pomoć Svetla.
Ovde se peva o tamninama Bosfora, i o jedrima, o zarobljenim pticama.
Ovde se peva o pesmama.
Ovde se peva o neispevanim pesmama.
…o odbeglim majkama…
…o pupčanim vrpcama…
…o opijumu i makovima…
…o notama koje počinju bez violinskog ključa…
…o umrlim sinovima…
…o strasti i mučenjima…
…o odvajanjima…
…o zanosima…
…o ljubljenju…
…o transičnim orgazmima…
…o lepoti usnulih princeza…
…o Maroku… o plesačicama… o Španiji i kastanjetama…
Ovde se peva o stvarima koje su se desile, a tek će da budu.
Ovde se peva o obrnutim redosledima.
…o sužnjima, o tamnicama, mačevima, ubicama…
Ovde se peva o ubicama i babicama koje porađaju žene.
Ovde se peva o nargilama.
…o Egiptu i Londonu…
…o garavim dečacima…
…letećem ćilimu…
…smehu i puštanju zmajeva…
Ovde se peva o šarama kaleidoskopa.
Ovde se peva bajka o svemu.
Pa gde je Ovde?
U srcu svemira, Ovde je u srcu vasione.
Naravno da je Kaspar pokušao da predoči događaj po naročitom sledu, sasvim svojstvenom njemu. Naravno da je krenuo od kraja ubeđen da će tako smiriti Hansovu naglost i dovesti ga u stanje kada će moći lepo i smireno da razmisli o svemu. Naravno da je Hansu otvorio vrata i uveo ga u porodičnu biblioteku, mesto koje je, Kasparu svakako, oduvek bilo utočište i spokoj. Naravno da nije razmišljao kako se Hansu, njegovom prijatelju, uopšte neće svideti tamo, kao što mu se nije dopalo ni onaj prethodni put. Naravno da je Kaspar, osetljiv, senzibilan i egocentrik donekle, veoma pametan stvarno, i baš zato razapet između sebe takvog i sopstvene nesposobnosti da se izmesti u bilo koga van sebe. Naravno da Kaspar uživa u čaroliji raznih misli i naravno da neprekidno razmišlja pa je sasvim, ili donekle, opravdano zašto je hronologija kod njega nešto što ide u suprotnom smeru. Hans sve to zna. Hans je britkog uma, ne govori iscrpno, prezire uvode, užasava ga statičnost i ne voli da gubi vreme. Zato sad cupka u mestu. Dok Kaspar govori on gleda naslove, otvara jednu od staklenih vitrina. Ne, Hanse, to se ne sme, Kaspar umeće, znoji se, drhti nad nasleđem. Hanse, slušaj me. Hanse, i tada je... nastavlja Kaspar vidno uzbuđen jer dolazi do početka i tačke kada će morati da izrekne strašnu vest. Hanse, okreni se, pričam ti… Hanse! ne kinesku, ostavi to, ne tu porcelansku… Hanse! nikad te više neću uvesti u biblioteku… Hanse, onda smo stali na toj pumpi, otac je vozio, i izašli smo da pojedemo nešto, i ja sam, Hanse, ja sam video voz, tačnije tu u blizini bila je stanica, mali peron, posle svega što sam čuo sa ocem i tetkom, da, onom damom koja ti je tako bila zanimljiva i s kojom si se cerekao celo ono veče… ja sam, Hanse, pobegao, ušao sam u voz i voz me je vozio, vozio, vozio sam se vozom znajući da dugo nisu primetili da me nema. Uvek bih se vratio u auto prvi i pozadi seo. Ćutim stalno, to znaš, zato često zaborave da sam uopšte tu. Tako sam saznao, eto, saznao sam, Hanse, da smo ti i ja zapravo braća, da su me uzeli od moje, mislim naše majke, i dali me Emiliji, očevoj ženi, koja me je podigla kao da sam njen. Jel’ čuješ, Hanse? Ne diraj to, spusti to. Okreni se ka meni, pogledaj me, Hanse, nerviraš me… Pošto je Kaspar retko plakao, a sad je grcao i jecao, Hans je rekao sebi da je to sve zbog krize identiteta. Ipak je pitao: I, što sad plačeš? Zbog voza. Što zbog voza? Setio sam se kako sam se uplašio da se nikad neću vratiti ovde. Dragi Kaspare, kaže Hans njišući sa dva prsta najfiniji porcelan, ti i nisi trebao da se vratiš ovde. Kako, gde sam trebao… šta pričaš to…? Vidi ovako, Kaspare, kaže Hans, zastaje, razdvaja prste. Porcelan je novogodišnja prskalica čije zvezdice Kaspar ne vidi. O, Gospode! Hanse, ne!, ne… Kaspare, ti nisi smeo da se vratiš. Trebalo je da dođeš kod mame i mene. Znao si? Da. Znao si? Da. Znao si. Hajde, razbij jednu figuricu, Kaspare, onako za pokoj duše zabludi. Ne mogu, Hanse, jače je od mene. Idem, kaže Hans. Ne idi, šta ću sad ja? Ti? Otkud ja to mogu da znam? Recimo – vrati se na voz.
Hans je zviždućući izašao. Naravno da je Kaspar počeo da skuplja razbijene porcelanske ukrase. Naravno da se u jednom trenutku uspravio i video Hansa, prijatelja i brata, kako ga gleda čelom naslonjen na prozorsko staklo. I naravno da je Hans spustio dlan, a Kaspar sa ove strane spojio prste sa njegovim. I podigao pogled, kao onda u brvnari njegovog dede, kada su na tavanu tražili nešto i spojili usne u jedno. I naravno da je Hansova majka, i Kasparova takođe, pokradena i ponižena, uprljana i suzama umivena, baš u tom trenu osetila užasno nešto. I naravno da je odlučila baš tad da će Hansu sve da ispriča kada se Hans bude vratio kući. Hans se vratio i ona je rekla. Hans je sad došao Kasparu koji je takođe rekao sve. Hans je zviždućući izašao, pojavio se na prozoru pa nemarno nestao iza baštenskog zida. Hansa je sutradan majka našla obešenog baš u trenutku kada je Kaspar otvarao ta ista vrata došavši da bude sa njima i njom.
Kaspara nisu tražili. Rekli su da ga je pregazio voz dok je nesmotreno hteo da pređe na drugu stranu. I to je bilo sve.
Videćete, sećam se da sam rekao kad smo se i zvanično upoznali, ja imam izvesni dar isceljenja. Spustiću ruku na Vaše rame i pomagati mu da kruži. Naravno sve dok u prečniku ne dosegne širinu neba. Što se Vi meni smejete? Ozbiljno govorim. Veze među ljudima nisu za šalu. Dođite da vam pokažem nešto. Vi razgrnite sa te strane, ja ću ovde. Vidite? Hoću da budete u mojoj bašti jer hoću da moja bašta miriše na Vas.
Naučila je da priča telom. Imala je sve, a ja sam uživao da je gledam. Podizao sam ruke kad mi se učini da će da posrne. Do tih visina je ona podizala mene iako sam bio već prilično star. I onda, jednom, baš tamo kod fontane, došao je neko da joj probode srce evo već deveti put. Prošlo je neko vreme, veče, ja ga čekam u kapiji, ispod rastinja, pripravan da izvučem nož. Osudili su me na smrt ali nisu računali na jedno: smrt može da bude dobar drug i da dođe u pravednijem trenutku. Mrzi ona kad joj se zapoveda. I došla je ali ne onako kako su oni hteli. Našli smo se u vrtu, smrt me je odvela na most, tu sam se pomolio za mir. Samo to. Onda je prošla žena sa probuđenim telom koje priča priče. Evo je, okreće se još jednom, moja vila, moja bajka, sjaji se, titra, čuje se i miriše. Imalo je smisla, pomišljam, baš je imalo smisla, i odjednom – nisam više tu.
