Nisu reči to što reči jesu

 

Reči su konture, skice, nacrti. Poput velova su, prozirne kao i oni. Reči misle da su ono što se nalazi iza. I reči misle da dočaravaju to do kraja. Ali one ne čine to. Nemoćne su pred tim. Jer to to jeste neprevodivo, i prostire se do svojih granica. Neizgovorivo je rečima, i ne može da se objasni onim što reči na prvi pogled znače. U tome je nedovoljnost reči – da iskažu, pokažu i do kraja prikažu, ma kolika da je želja. Ali, za rečima se uvek poseže. One su dostupan alat, model, metoda, uvek pri ruci, čak i u nesvesti ili snu.

Reči imaju bezbrojne svrhe. Nekad se reči koriste da bi iz vela izašle još lepše reči, nekad da bi se produžila čar čekanja, mirenja, slušanja, gledanja. Nekad su reči tužne, nekad ljutite, patetične, polemične… ili jako, jako bezobrazne, a koje se razmenjuju i dele u najdubljem odnosu. Takve reči ne kriju nameru da velove skinu i da iskažu ono što vide. Time priznaju da nisu ono što je iza ali da imaju nameru to da budu, i u tome je njihova sila. One ne kriju ništa. Značenje im je suženo, ali veoma jako i duboko. One ostavljaju ljubavne rane, ili nove svetlosne rupe, ili duboke tišine. Takve su te reči.

I could not find the respective owner of this image. If you are the owner and want this image to be removed, please contact me and I will delete it immediately.

 

Advertisements

Sada i ovde

Prava nit, prava boja svetla, prava noć, i priča koja ima sva prava jer se zaista zbila. Na šta ova priča ima prava? Šta u njoj sme da bude? Sve u njoj sme da bude. Ali samo sve ono što jeste. Nikako ono što bi priča možda još potajno želela, ili nešto što se eventualno sluti, ili… Ništa, ništa više, i ništa manje. Samo ono što jeste. To što jeste, ono je samo sada ovde. Tada se javlja ta nit, prava svetlost, i prava noć koja ima sva prava… baš sva prava… suprotna svakom pravu, i svakoj sili volje. Takva je ova priča. U njoj se ne vide lica. Nema ulica. Nema brodova. Nema borova. Nema Aladina. Nema škrinja. Samo tišina. Potpuna tišina jedne prave priče u kojoj se ništa ne priča.

Put snage

To je snaga koja dolazi iz stomaka. Tu negde oko pupka. Od buke pravi tišinu. Poseduje verovanje. Svija se i sjaji. Nakloni se i vlada. Širi se i prožima. Ostavlja sliku i trag.

To joj nije cilj. Snaga to ne gleda tako. Zato je snaga. Ide tamo gde je stomak povede. I u naročitoj svesnosti ne primećuje ništa osim mesta koje je zove da dođe. Ali koje je stvarno zove da dođe. Tada ona ispuni, i tada se preda.

Jezik mirisa

Parfemi su kontrolisani mirisi, spajani sa namerom, i komponovani tako da stvore posebne note.

Note su ključne zato što su mirisi zvuci, a one su njihova sazvučja. Note određuju krajnji ishod, taj krunski efekat, očekivan i moguć. Moguć je zato što cvetovi govore, a esencije su suština toga što kažu, i one najviše mirišu, jer su najdublje negde. One su mirisni produžeci.

Kad konačni ishod postane TO, tako kako se unapred videlo i mirisalo, tada je cela kreirana zamisao proizvedena, i sada kreće proces izlivanja u finu parfemsku ambalažu. Veoma malo ljudi ima taj sluh kojim je moguće da se unapred sroči celokupna mirisna kompozicija, sa svim bojama nota, oštrinom, motivima, prelazima. Mirisi su tonovi, tonovi su mirisi. A da li je to, to što se čuje i kaže, došlo iz jezika mirisa i esencije cveća, ili iz nagona bilja da se spaja i pripoveda, i nije toliko važno.

 

Bajke i prazna mesta

Bajke pobuđuju naročito nešto. Na bezbroj načina. One čudesno privuku da se poželi da se u njima ostane još. Bilo ka kojoj krajnosti da vuku, jer ne završava se svaka bajka srećno. Devojčica sa šibicama je umrla od zime, Mala sirena je dala svoj glas… ali su brat i sestra uspeli da se oslobode jedne bestidne žene, a princ oklopa žabe…

Bajke pobuđuju osećaj strepnje, čežnje, lepote, straha, divljenja i borbe, iako ima kada obuhvate još mnoga mesta.

Bajke bude i pokreću. Pokreću da se poželi. Bajke to prvo pokrenu bojama i atmosferom, pa uvedu u slike i onda pričaju priče. Priča je uvek satkana od krajnosti, pa se tako i čuje dok se sluša ili čita.

Naravno da bajke privlače i tajanstvenošću, ali više čudnovatim stanjem u koje uvode, dok vode kroz sva ta mesta i stvari.

U bajkama je realnost. I bajke prilično nebajkovito o realnosti pričaju. Neretko su brutalno iskrene. Zato zakivaju. Ili oslobađaju. U njima nema mnogo fantazije, ma kakav kraj da jeste.

Ka tamo

Uzela je sablju i štit, podsetila sebe da tamo još jednom oslušne svoj glas, a sve to u trenutku koji je zapravo ceo u radosti pa nikakvo preispitivanje nije potrebno. I nema mesta za niti jednu dilemu. Ipak… uzela je štit, od teških dukata, i finih ukrasa, i stavila na prsa. Uzela je sablju, zadenula za podvezicu. Pokrila se cela. I krenula.

Razaznavala se u tmini. Svetlela u tmini. Žuta, zlatna pojava. Jedino ona u apsolutnoj tmini. Dolazi polako, jer mora polako da hoda zbog oštre sablje na butini.

Ali, ne dolazi da bi ratovala. Niti tako prilazi. …kako će joj zvučati glas tamo, i šta će da izađe iz belog grla. Veoma je važno kakav će biti glas…

Sablja joj treba da napravi razmak, štit da ostane lepa, ukoliko tamo nije to mesto. Ili ovako – sablja joj treba da iseče trans, srce umiranja, a štit na grudima, težak i gust, od zlata, ogledalaca, ogledalaca i srebra, da se sve što postoji toliko pomeša, zavrti, ubrza, da put za nazad nikada više ne nađe. Jer to tamo, začudno i tajno, možda jeste to pravo mesto. Ne, sigurno jeste, sigurno jeste…

Šta duša želi

…čistu vodu, okrugli kamen sa prstenom od reke, tišinu, poj ptica s vremena na vreme… da teče… da miriše, gleda, sluša, dodirne… želi da okusi miris, da dodirom čuje, kuša očima… želi… usporen ton, smirenu pesmu i tihu plovidbu… vedro vreme i zeleno bilje… gde ima svega, tamo želi… duša želi napolje.

Amajlija

…ovo je poklon od dvanaest kutija kad otvoriš jednu naredna se javi i tako do poslednje u kojoj je nešto što ume da otkrije prijatelj pravi ovo je poklon od dvanaest kutija kad otvoriš jednu naredna se javi i tako do poslednje u kojoj je nešto ovo je poklon od dvanaest kutija kad otvoriš jednu naredna se javi i tako do poslednje u kojoj je nešto…

Slow motion

Moje priče često nemaju radnju. Nikada pre to nisam uočila. Nemaju radnju, a nešto se dešava u njima. Pisala sam o drvosečama, brodovima, o gospođici Š. i njenom flertu sa uglednim baronom u Šveningenu 1897, ali ni tu nema mnogo radnje. To su pisma koje ona upućuje njemu. Pa o vrtlarima, o Aladinu, da, o Suzi sam pisala… ali kada se sve zajedno uzme, ispada da nigde nema radnje i da se ništa ne događa.

Moje priče su statične slike, portreti, delovi fotografije i usporen pokret. Ali izvezena reč. U raznim oblicima.

U mojim pričama klizi lotosov cvet. Miris oko nevelike reke je opor, sladak i ima notu leda. U mojim pričama je tako – može da se oseti miris i da se osete razni zvuci, sve do najtananijeg: krila, zrikavac i poneki neodređen ton za koji bi hteli ne toliko da znate šta je on, već odakle dolazi.

Da, ima i ukusa – raspukla sočna smokva i spoj boja – zelena, krem i tamnoroze, ako se to što se sad vidi tako zove.

Ipak, najteže je dočarati dodir. Dodir je najapstraktnija tema, i čulo jednistveno po tome što se iz njega ispredaju dalje i dalje priče. Tako je nastajala i ova. Jedna od retkih koja je krenula od naslova, pa preko prisećanja dozvolila sebi da vidi, čuje, kuša i miriše ono što joj duša želi.

Polariteti

Neopisivo osećanje zebnje. Šta je nasuprot zebnji? Spokoj. Oseti zebnju, i oseti spokoj, i zamisli ih kako se spajaju, mešaju, bune i nestaju polako, preobražavajući se u nešto treće.

To treće sada je prvo.

Skrhanost i ćutnja samoće. Šta je nasuprot usamljenosti? Osećaj pripadanja. Oseti samoću, oseti pripadanje, i zamisli kako se spajaju, mešaju… preobražavajući se u nešto treće.

To treće opet je prvo.

Sada je prvo praznina. Šta je nasuprot praznini? Ispunjenost. Oseti prazninu, oseti ispunjenost i zamisli kako se spajaju u tačku i preobražavaju u nešto treće.

To treće opet je prvo.

Sada je prvo, potpuna bespomoćnost. Šta je nasuprot njoj? Potpuna radost. Oseti bespomoćnost, pa oseti radost. Oseti oba najjače moguće. I zamisli ih kako se spajaju… i preobražavaju u nešto treće.

To treće opet je prvo.

Tako kroz mnogo slojeva izgleda prolazak.

Svaki prolazak jeste jedno oslobođenje.

Mnogo je bitaka potrebno da čovek izveze istinskog sebe, iz sebe. Ali kada se to desi, u momentu kada se čovek ugleda, ili kad progleda, on se obično malo zbuni, neko ustukne … Svašta se tu dogodi, ali se uvek, uvek i svako tad osmehne, iako je u neverici još uvek donekle, jer je negde ceo život baš takvog sebe hteo.