Da umem i mogu sada da napravim film, kratki, više spot, izgledao bi kao ovaj ispod. Jedino što bih izmenila to je što bih sa onom sabljom igrala, i izbacila bih ono nepotrebno penjanje stepenicama. Sve ostalo bi ostalo isto. Bar za sad. 🙂
E da, da dodam: muzika će možda mnoge razočarati.
I još da dodam: full screen, please.
Naravno da je Kaspar pokušao da predoči događaj po naročitom sledu, sasvim svojstvenom njemu. Naravno da je krenuo od kraja ubeđen da će tako smiriti Hansovu naglost i dovesti ga u stanje kada će moći lepo i smireno da razmisli o svemu. Naravno da je Hansu otvorio vrata i uveo ga u porodičnu biblioteku, mesto koje je, Kasparu svakako, oduvek bilo utočište i spokoj. Naravno da nije razmišljao kako se Hansu, njegovom prijatelju, uopšte neće svideti tamo, kao što mu se nije dopalo ni onaj prethodni put. Naravno da je Kaspar, osetljiv, senzibilan i egocentrik donekle, veoma pametan stvarno, i baš zato razapet između sebe takvog i sopstvene nesposobnosti da se izmesti u bilo koga van sebe. Naravno da Kaspar uživa u čaroliji raznih misli i naravno da neprekidno razmišlja pa je sasvim, ili donekle, opravdano zašto je hronologija kod njega nešto što ide u suprotnom smeru. Hans sve to zna. Hans je britkog uma, ne govori iscrpno, prezire uvode, užasava ga statičnost i ne voli da gubi vreme. Zato sad cupka u mestu. Dok Kaspar govori on gleda naslove, otvara jednu od staklenih vitrina. Ne, Hanse, to se ne sme, Kaspar umeće, znoji se, drhti nad nasleđem. Hanse, slušaj me. Hanse, i tada je... nastavlja Kaspar vidno uzbuđen jer dolazi do početka i tačke kada će morati da izrekne strašnu vest. Hanse, okreni se, pričam ti… Hanse! ne kinesku, ostavi to, ne tu porcelansku… Hanse! nikad te više neću uvesti u biblioteku… Hanse, onda smo stali na toj pumpi, otac je vozio, i izašli smo da pojedemo nešto, i ja sam, Hanse, ja sam video voz, tačnije tu u blizini bila je stanica, mali peron, posle svega što sam čuo sa ocem i tetkom, da, onom damom koja ti je tako bila zanimljiva i s kojom si se cerekao celo ono veče… ja sam, Hanse, pobegao, ušao sam u voz i voz me je vozio, vozio, vozio sam se vozom znajući da dugo nisu primetili da me nema. Uvek bih se vratio u auto prvi i pozadi seo. Ćutim stalno, to znaš, zato često zaborave da sam uopšte tu. Tako sam saznao, eto, saznao sam, Hanse, da smo ti i ja zapravo braća, da su me uzeli od moje, mislim naše majke, i dali me Emiliji, očevoj ženi, koja me je podigla kao da sam njen. Jel’ čuješ, Hanse? Ne diraj to, spusti to. Okreni se ka meni, pogledaj me, Hanse, nerviraš me… Pošto je Kaspar retko plakao, a sad je grcao i jecao, Hans je rekao sebi da je to sve zbog krize identiteta. Ipak je pitao: I, što sad plačeš? Zbog voza. Što zbog voza? Setio sam se kako sam se uplašio da se nikad neću vratiti ovde. Dragi Kaspare, kaže Hans njišući sa dva prsta najfiniji porcelan, ti i nisi trebao da se vratiš ovde. Kako, gde sam trebao… šta pričaš to…? Vidi ovako, Kaspare, kaže Hans, zastaje, razdvaja prste. Porcelan je novogodišnja prskalica čije zvezdice Kaspar ne vidi. O, Gospode! Hanse, ne!, ne… Kaspare, ti nisi smeo da se vratiš. Trebalo je da dođeš kod mame i mene. Znao si? Da. Znao si? Da. Znao si. Hajde, razbij jednu figuricu, Kaspare, onako za pokoj duše zabludi. Ne mogu, Hanse, jače je od mene. Idem, kaže Hans. Ne idi, šta ću sad ja? Ti? Otkud ja to mogu da znam? Recimo – vrati se na voz.
Hans je zviždućući izašao. Naravno da je Kaspar počeo da skuplja razbijene porcelanske ukrase. Naravno da se u jednom trenutku uspravio i video Hansa, prijatelja i brata, kako ga gleda čelom naslonjen na prozorsko staklo. I naravno da je Hans spustio dlan, a Kaspar sa ove strane spojio prste sa njegovim. I podigao pogled, kao onda u brvnari njegovog dede, kada su na tavanu tražili nešto i spojili usne u jedno. I naravno da je Hansova majka, i Kasparova takođe, pokradena i ponižena, uprljana i suzama umivena, baš u tom trenu osetila užasno nešto. I naravno da je odlučila baš tad da će Hansu sve da ispriča kada se Hans bude vratio kući. Hans se vratio i ona je rekla. Hans je sad došao Kasparu koji je takođe rekao sve. Hans je zviždućući izašao, pojavio se na prozoru pa nemarno nestao iza baštenskog zida. Hansa je sutradan majka našla obešenog baš u trenutku kada je Kaspar otvarao ta ista vrata došavši da bude sa njima i njom.
Kaspara nisu tražili. Rekli su da ga je pregazio voz dok je nesmotreno hteo da pređe na drugu stranu. I to je bilo sve.
Videćete, sećam se da sam rekao kad smo se i zvanično upoznali, ja imam izvesni dar isceljenja. Spustiću ruku na Vaše rame i pomagati mu da kruži. Naravno sve dok u prečniku ne dosegne širinu neba. Što se Vi meni smejete? Ozbiljno govorim. Veze među ljudima nisu za šalu. Dođite da vam pokažem nešto. Vi razgrnite sa te strane, ja ću ovde. Vidite? Hoću da budete u mojoj bašti jer hoću da moja bašta miriše na Vas.
Naučila je da priča telom. Imala je sve, a ja sam uživao da je gledam. Podizao sam ruke kad mi se učini da će da posrne. Do tih visina je ona podizala mene iako sam bio već prilično star. I onda, jednom, baš tamo kod fontane, došao je neko da joj probode srce evo već deveti put. Prošlo je neko vreme, veče, ja ga čekam u kapiji, ispod rastinja, pripravan da izvučem nož. Osudili su me na smrt ali nisu računali na jedno: smrt može da bude dobar drug i da dođe u pravednijem trenutku. Mrzi ona kad joj se zapoveda. I došla je ali ne onako kako su oni hteli. Našli smo se u vrtu, smrt me je odvela na most, tu sam se pomolio za mir. Samo to. Onda je prošla žena sa probuđenim telom koje priča priče. Evo je, okreće se još jednom, moja vila, moja bajka, sjaji se, titra, čuje se i miriše. Imalo je smisla, pomišljam, baš je imalo smisla, i odjednom – nisam više tu.
Kažu da su mavarski vrtovi bili ograđeni zidovima. Bili su prepuni fontana, vodoskoka, bazena i ribnjaka. Sigurno je bilo bazena namerno zapuštenih, posebno osmišljavanih i napravljenih kako bi pogdegde po površini imali tamnije zeleni odsjaj i procvetali lokvanj koji noću zaista spava.
Sigurno je bilo i prizora kada srebrna ribica iskoči iz vode. Ali je malo verovatno da je iko u ribnjake bacao novčiće. Zato što su ovi vrtovi imali gospodare, činili su dvorišta kuća, tačnije malih palata koje su značile nešto. Imale su titulu i ime i bile zaštićene od svakog pogleda spolja, ututkane u svoje čežnje, puteve i priče.
U gradu koji izgledom noću treperi od takvih vrtova, i danju blješti bez skromnosti i stida, u takvom gradu nema parkova pa u ribnjacima sa kockicama od sedefa koje menjaju šaru sa svakim pokretom vode, nema novčića koje je neko bacio za sreću. I dok je u jednom vrtu čudesna noć, u drugom Sunce zalazi pa zeleni bokori sa zvonima u boji nisu srebrni i nisu drhtavi kao oni u mraku, a sasvim su drugačiji u vrtu do tog, u trenutku kada zora prelazi u jutro i bokori se razlivaju u sasvim novu sliku – kao kad bi slikarska četkica povukla durski, a pastelni pokret pripremajući se za naredni portret… Bilo je na stotine vrtova u tom mavarskom gradu i svaki je živeo život za sebe, u svojoj vremenskoj zoni i sa svojim zbivanjima iznutra.
Neveliki most će biti iznad bistrog potoka, razmišlja vlasnik mavarskog vrta, sa svojim zidinama i srcem u sredini, vlasnik i tvorac svih njegovih momenata… Mostić je drven, sa drvenom ogradom i polukružan kao Mesečev srp. Lila i žuto rastinje buja u blizini njega i ponekad ga dodirne granom teškom od nizanih cvetova somotaste teksture. A kada vetar duva sa istočne strane, to rastinje se ka mostu povije i tad može da se učini da se žuti tepih spustio sa neba i da svetloljubičast roj neobičnih insekata sleće baš tu, baš tu.
A tu, gde će biti mali drveni most, vazduh je gušći i mirisi su jači. Svaka zona u prostoru ima svoje mešavine, i svaka vremenska zona svoje boje i oblike. Kada se pređe i dođe do druge strane bistre vode, vidi se nekoliko krošnjama raskošnih stabala, te tako vrt ima i malu šumu u kojoj svakako ne može da se izgubi i gde nema divljih životinja niti ikakvih drugih opasnosti. U šumoviti deo može da se uđe sa raznih strana. Mostić je više ukrasni element, jedan od onih stvorenih da duša uživa.
Zašto je ovaj vrt zauzeo centar priče – niti je poznato, niti zaista važno. Svaki bi drugi, da se zakuca na njegove rezbarene kapije, otvorio svoje prostore i mesta. Tačnije, svaki bi posednik istog, primio žednog, radoznalog ili zalutalog nekog. Ovaj vrt, s kraja trinaestog veka, u sunčanim predelima punim dubokog peska, biser je u kruni davno, davno izgubljenog grada u kome plahoviti, meki, lagani tepisi lelujaju i lete.
U to vreme, u tom gradu i ovom vrtu, gospodar i vrtlar postavlja drveni most. On ne dira boje njegovim daskama ni ogradi nalik na one na koje se oslanjaju retki ljudi kada se prepuste tišini i lepim mirisima… Gospodar i vrtlar se naravno smeši. Njegova koža je tamna i zdrava. Njegove bore su srećan ishod, pogled je bistar i kretnje usporene težinom lepote, nikako starosti. On gleda liniju između krošnji i neba, pokušava da odgonetne šta piše jer mu se čini da linije prave nekakva slova i znake. Gospodar je učen. Kao dete je bio vaspitavan po poslednjoj modi i u skladu sa tradicijom je imao najbolje učitelje. Pokušava da se seti: niko mu, gotovo je siguran, nikada nije rekao da u posmatranje prirode treba uključiti i tako nešto. Upinje se, i ništa. Linija se prekida, slova se jave i izgube, nema suvislog teksta. Od jake svetlosti gospodar je morao da sklopi oči. Malo se zaneo i pribrano seo. Na mali most. A onda poželeo da se odmara još. Tu su ga našli.
Osmišljavanje poseduje čari, baš kao što i kasnije iscrtavanje istih može da bude puno divota. O gradnji da ne govorimo. O useljavanju još manje. Reč je o useljavanju u prostor koji smo izmislili sami. Možda ga se prisetili ili ga prizvali. Ili ga sanjali. Prostori koji dolaze iz sanjanja su posebni. Teško se dočaraju ali se najlakše prepoznaju. Daju se, ako postoje.
Ovaj prostor nije došao iz sna, niti prizivanja, niti iz prisećanja. Došao je iz jednog kazivanja o zavesama predivne svetle sobe, mestimično tonirane nežnim šarama. U njoj sa garnišni ne lelujaju tkanina i čipke već zelene viseće biljke u raznim saksijama. Nestvarna slika.
kako izgleda trenutak u kome je telo prestalo da kriče i vinulo se iz samog sebe jer je uhvatilo pravu nit povezano sa nečim iznad, koje takođe menja oblik i smer…
svakako ima još nešto: nekad je vazdušastije stvari, lagane, nežne, teže podići ili povući od onih masivnijih i teških, i ovo je bukvalno značenje…
kako izgleda taj trenutak…:
Da sam šejk, lutao bih pustinjom, i lutao, i lutao da nađem kamen u pustinji, providan i u boji, veliki dragi kamen, izbrušen, obrađen kao i svaki drugi koji čeka na prsten… jer sve ima kamen… srce može imati kamen, prsten, kruna, Saturn ima kamen… i pustinja, ova, gde bih otišao da sam šejk, i ona ima kamen, i on je boje vode, oaza, gde ću se umiti i podići ruke da bih zahvalio što sam šejk i što imam sve, i pustinju, i kamen, i raj, duboko unutra, u pustinji… zato mi ne bi bilo teško da hodam koliko god treba samo da dospem i osetim predah, kao što mladi ljubavnik oseti divotno olakšanje pošto je ljubio prvi put.
Malo je onih koji ne vole botaničke bašte, te zaustavljene prirodne bujice i stilizovanu neukroćenost. Da bi se postiglo to, bitno je dobro poznavati botaniku, poznavati načine na koje flora diše, doživljava promene i misli. Botanika traga za dokazima da flora misli. Dobar botaničar traga za zakonitostima tog disanja, tih promena i doživljavanja uslova u svetu izvan bašte i svetu u njoj. Takav botaničar onda ima pravo da presađuje i menja, oblikuje i ukršta i tako sakuplja lepotu pored koje se često prolazi ravnodušno, ili negodujući kako ona igde više može da se nađe.
Takav botaničar ume da oseća tišinu jer tišina je bitna da bi se bašta čula.
Takav botaničar je i dobar baštovan jer je metodičan i odgovoran i zna da se preda i marljivo radi.
I takav botaničar je onaj nevidljivi u svakoj bašti.
I dok mi šetamo, čitamo natpise drveća, loza i sadnica, odsedimo na klupi da bi se oslobodili svih onih zvukova i svih mirisa kojima ovde obično dolazimo zatrpani, nevidljivi spušta lice ka mikroskopu, uvećava neobičnu lisku i vidi, tačnije vidi kako naslućuje polako, sve dok se dovoljno ne izoštri i ne uveća, vidi unutrašnjost glavne linije što se pruža od stabljike ka vrhu. Ona je najšira i jače se oseća kada se prstima pređe. Iz nje se granaju manje, iz manjih manje, iz ovih isto… sve do onih grančica koje ni najmoderniji mikroskop ne bi mogao da pokaže… Nevidljivi podiže glavu. Na listu što još uvek leži pod okularom ispisano je njegovo genealoško stablo, šematski doduše ali naučno precizno – čudna predačka dinamika, neočekivane promene, migracije usled prirodnih katastrofa (u porodici ovog lista bilo ih je tek dve), istaknuti pojedinci… Nevidljivi botaničar, opčinjen istinom da flora ima istoriju u kojoj su se zbivale stvari dostojne da budu pohranjene u nekom stručnom časopisu, romanu, muzeju, negde, on odlučuje da prvi put od kada radi ovde, a to je evo još malo pa ceo radni vek, ušeta među posetioce te i sam bude gost neko vreme. On želi da pogleda vrt očima pisca, očima novinara, očima domaćice, očima deteta, učitelja, očima slabovidog, očima pravnika, delikventa… i očima drugog baštovana,
vrt, koji je muzej, i jedini od svih muzeja na svetu koji pohranjuje i čuva nešto što je živo.
Botaničar je izašao i hodao baštom dugo i polako. U svom botaničkom dnevniku posle je pisao kako je sve bilo čudesno i interesantno ali je rekao kako se malo i uplašio. Zbog čega je zadrhtao, o tome nije ostavio nikakav trag.
Drage kolege blogeri,
Evo ovako,
zahvaljujem se autorkama bloga https://babeidede.wordpress.com/ i https://sanjalombardo.wordpress.com/ što su me nominovale za nagradu iako ne znam kakvu niti imam nekakav link da to vidim. Naravno da bih volela da znam ko je osmislio celu stvar.
Oni koji me prate duže vreme, pre ovog novog talasa nekih adresa na kojima zaista svašta nešto lepo može da se čita i vidi, znaju da obično ne učestvujem u sličnim stvarima. Ovog puta uključiću se delimično.
* Eto, zahvalih se.
* Zaista ne mogu nikog da izdvojim, a da se ne osećam loše što nekog drugog nisam. Ima više od petnaest blogova koji su po meni pod jedan. I dosta novih koje sam otkrila… koji opet mogu biti pod jedan.
7 činjenica?
Sa terase od mermera vidi se brod. Pošto je noć, na brodu svetle fenjeri. Brod uplovljava u luku. Luka je gotovo prazna, nema ljudi što se ushićuju. Tek desetine čudnih uniformi, pokrivenih usta i sa hladnim oružjem u crnim rukavima. Iz broda izlaze nove robinje. Njih ne sme videti niko dok ne svane dan. U mraku, one su urokljive – tako veruju tamo.
