Naricaljka

Iza mora, iza svih okeana i mora – šta je?

Iza reke, iza svih reka, i svih čamaca na rekama – šta je?

Iza močvara, iza svih močvara, trske, lokvanja, iza svih bambusa – šta je?

Iza potoka, iza svih potoka, i svih stena iz kojih šumeći dolaze – šta je?

Iza barica, od kiše barica, iza svih barica, barica – šta je?

Iza kapljica, svih kišnih kapljica, i svih vrabaca pod strehom nakapanih – šta je?

Iza suze, iza svih lica sa suzama i svih zvezda u suzama – šta je?

I iza iza tog iza i

iza tog iza – šta je?

I iza iza tog iza, ima li reči iza?

Šta je iza – muzika ili grobna tišina – šta je?

 

 

 

Izlazak

Ulaziš u klub. U klubu je gotovo mrak. Ne sedaš za šank. Tražiš prazan sto. Imaš sreće. Dolazi mladić i pripaljuje stonu svećicu. Pita šta želiš da popiješ. Gledaš ka centru. Mada si imao još tri mesta da biraš. Sada će, valjda, krenuti uživo. Retko kasne sa svirkom. I Ona će biti sa njima. Prateći vokal i naročiti pokreti. Pustiće glas da najavi trubu. Truba te uvek odvoji od tla i časkom popne na uspon naspram. Ali to ne znači da ćeš tad biti kraj nje. To ne bi bilo logično, niti moguće. Jer ona je s one strane već. Njen prostor sagledan je suprotno od ovog svetla. Na nju ono pada, ti slušaš iz senke. A njoj to prija, to što ume da bude sama u mnoštu. I da ne vidi nikoga. Dok igra u mestu. Zato se razmeće. Gizdavošću, grudima, onim pokretom ruke dok pripaljuje cigaretu. Uspravnih leđa i pogledom koji skriva. Iako uvek pogleda u oči. Ali samo koliko ona misli da treba… Komešanje. Samo što nisu. Ti ipak nećeš da ostaneš i gledaš. Nećeš da slušaš njihovu muziku iako se Ona sjajno uklapa. Ti znaš da Njoj na sceni nije mesto. Zoveš da platiš. Pritisneš srce. „Nije vam dobro?“ „Ne, samo tražim… Evo, da… hoćete li da date ovaj mali dar gospođici…?“ Izlaziš. Da se nađeš i snađeš. U lavirintu naizgled mirnih ulica. Iz prostora gde se nisi osećao kao gost. U noć. Izlaziš u noć i čudiš se što nema kiše. Stalno zamišljaš da pada. Vazduh je suv. Tebi je, kao i uvek, pomalo hladno. Sklapaš ruke, na grudi. Odustaješ. Nije to isto, nije to isto. I tako, stojiš i zebeš i čekaš prevoz za Negde. Ukoliko se, naravno, ono tako zove i ukoliko je dostižno.

Zamišljati… zamišljati… zamišljati…

Zamišljati Lorku kako lagano hoda kroz lavirint od žive ograde, prateći jedan ton, i kako pronalazi fontanu, i ribice u njoj, i novčiće na dnu. Kada se nagne i vidi sve to, shvati da je nota, nota u jarkoj boji. Jer sve vreme je u pitanju traganje za cvetom koji ne živi s ove strane sveta. Zamišljati kako sad sedi na rubu fontane, znajući da će jako teško naći put nazad, kako razgleda okolinu i pita se hoće li ubrati ružu, recimo da je ruža, ako je ikada spazi. Zamišljati kako dolazi veče. Lorku čekaju, i on se ne vraća. Da li i tako može izgledati smrt?

Zamišljati Sebastijana kako trčkara tuda po vrtu, prska se kod fontane, Lorku, naravno, ne vidi. Traži brata i loptu, isprva razdragan, zatim radoznao, na kraju plače. Pala je noć. Da li i tako može izgledati smrt.

Zamišljati Noru, Helgu, Suzi, Kler, Demijana… kako u tom vrtu… zamišljati ih tamo… kako nekuda trče, nekuda trče… i onda… i onda… Da li i tako može izgledati?

Reč je o smrti pokretne slike, kojom dominira zeleno i Mesec, i topli, hrapavi glas što šapuće: „Zamišljati… zamišljati…“

sve tako šapuće dok ne svane… dok ne svane… sve dok ne svane…

 

Priča bez kraja

Bilo je to pre sedam noći. Baš onda kada sam ugasila svetlo. Baš onda kada su slike, potisnute šarenim danom, opet postale crno-bele. Dvoumeći se malo, iskreno – samo malo, spustila sam dlan na deo jastuka pored. I u ostatak mesta skupila telo, tačnije celu sebe. Sećam se svake sekunde jasno. Mada je bilo pre sedam noći, bilo je to pre sedam vekova u isto vreme.

Prozor na zamku uzan, bez stakla. Jedva se vidi pokoja zvezda. Mesec u uštapu. Svetla malo. I iskra jedna, samo jedna – baš onda kad je dogorela sveća. Možda je bila vila. Nije mi bilo sasvim svejedno. Zato se stisnuh jače. Silnije zgrčih telo, a dlan pomerala nisam.

Tada je, znam, prilika jedna ušla u odaju ovde. Odaja je ispod šiljatog tornja, i u njoj su kamin, škrinja i krevet. I noćni stočić pored ogledala jednog, koji se uveče prekriva belim satenom. Ni sama ne znam zbog čega. Prilika beše nevidljiva, bezmirisna, ni stvarna, niti priviđenje. Prišla je širokoj postelji gde sam čekala san, odigla moj dlan sa belog jastuka koji je te noći na momente zaista bio pena. I mojim dlanom sklonila je moju kosu sa čela. Onda je dlan, vođen čudesnom prilikom, pomilovao moj stomak pa se spustio na moja nedra. Tada sam osetila slatku bol i gorku prazninu na istom mestu. Čula sam: „Spavaj“, iako prilika to nije rekla. Bio je to šapat iz dalekog sveta koji nekako odavno znam. Sa moje ruke iščezao je dodir prilike bez lika i imena, ni stvaran, niti priviđenje. Ali je titravi lahor ostao tu još neko vreme. Zatim se čuo šum, pa okretanje ključa sa spoljašnje strane brave na vratima čudesnog duboreza. I začudo, san je došao po mene. I baš u trenu potpunog utonuća, dlan opet skliznu sa grudi na krevet. Tada je jato neobičnih ptica, koje veoma često, beztežinski i usporeno, prave krugove oko zamka, rasteralo te noći nešto što ja, sa ovoga mesta, nisam mogla da vidim. Te ptice, inače vrlo tihe, zapravo sasvim neme, koje nikada nisu načinile ni jedan jedini zvuk, sada su krilima udarale same sebe, da bi ostale svezane i da bi ostale jedno. Prišla sam prozoru da saznam, da vidim nešto. Videla sam kako tamninu jata zasecaju šupljine od svetla, kako pucaju njihove veze i kako su krila umorna, kako su umorna… Posmatrala sam kako se, nekada čvrsto jato, preobraća u beličasto platno i kako to platno, sada već sasvim belo, zemlja doziva da ode njoj. Posmatrala sam ga sve dok se nije slilo sa tamnim dnom. A onda su najednom ruke na mojim nedrima, te moje ruke na mojim nedrima, osetile kako srce pokušava da skrene pažnju na sebe. I tek u tom času pomislila sam da ono možda nikako ne pripada meni i da mu mesto nije više tu. Srce je čulo sve i rešilo da krene bez mene. Guralo se i grčilo, gnezdilo i izvijalo, i uz obostranu bol najzad istisnulo sebe. Sluzavo, i živo, i sjajno, i lepo bilo je moje srce, kada se otkrilo celo i kad je pitalo, naravno jezikom srca: „Ti bi da mene pošalješ negde“. I pošto ništa nisam pomislila ni rekla, ni srce nije pitalo dalje. Dvoumeći se malo, iskreno – samo malo, ispružila sam ruke kroz prozor bez stakla, napolju je hučao vetar, i gledala kako srce nestaje, kako iščezava i kako ga više nema.

Pomirena i umirena, i drhteći od zime, vratila sam se u krevet. Uprkos tome što sam znala da mi srce neće javiti gde je, silno sam želela bar neki znak. Zaspala sam na tren. Probudila su me škripava vrata. Do moje postelje došla je starica, čije sam mleko pila kao dete, čudno me pogledala, pa zategla krevet, pomogla mi oko toalete. Sela sam ispred ogledala gde svakog jutra sedim dok me češlja. Osetila sam strašno uznemirenje kada je ruka krenula da skida satensko platno. Zažmurila sam i tek tad se setila svega. Starica je prišla i obgrlila mi ramena, ruke i moja prazna nedra. Još na vratima čula je ona ptice kako se bore da dišu, sakupe se i uzlete. „Eto, gotovo“, stara je rekla i iza uveta zakačila mi cvet. Kada sam podigla pogled, u ogledalu nije bilo ni nje ni mene. Samo se video krevet, i prozor bez stakla. I prazna soba. I u praznini grobna tišina. I na krevetu ja kako spavam. I nešto sanjam. I stavljam ruke na gola nedra. I pritiskam uši. Ali se ne budim. Ne budim se više…

 

 

 

Srebro

I bi čovek, crn. Iskoračio iz tame mirnim, sporim korakom. Tako je prišao. Ali ne da se izbliza vidi. Niti nošen nagonom, emocijom. Prosto se javio. I isprva, isprva su ta ramena, ključne kosti, vrat, ceo torzo, izgledali kao da su pouljani eteričnim uljem. Jer – bio je Mesec, na nebu naravno, ne u njegovim očima. U njegovim očima bio je onaj tamni kraj u kome je živeo i gde će verovatno povremeno svraćati još. Taj ništa nije pričao. Glasa nije pustio. Čak i dok je podizao ruke na zvuk trube sa vrha brda u daljini. Čudna je zaista logika muzike. Pobeđuje prostor svakako, te tako može i telo, toliko telo kakvo je čovek imao, u jedan hip samo, da prenese na drugo mesto.

I bi žena, beloputa. Belih ruku, belih grudi i lica belog. Jer bio je Mesec, na nebu naravno, ne u njenim očima niti po njenom telu. U njenim očima bila je zelena voda po kojoj je skelom klizila da na ovu stranu dođe. Ta ništa nije pričala. Ton jedan nije pustila iako je, baš nedavno i sasvim bez povoda, napisala reči koje je truba sa brda sricala. Čudna je zaista logika stvaranja koje se dešava izvan tela.

Tako je žena došla do obale, zagazila u šiblje, ciknula tek na kreket žabe pa se popela ovde. A ovo ovde, to nije brdo sa trubom, niti je mesto gde Tamni stoji i gleda. Niti je ona znala za njega. Niti je pošla njega da traži. Niti nekoga poput njega.

Zatim, zatim se desilo nešto čudno – okrenula je glavu ka tamo, tamo ulevo malo, i videla ženu, čije ime je Suzi, kako se spušta s pomenutog uzvišenja. Učinilo joj se da nosi trubu. Greška. Suzi je klizila ka ovamo držeći srebrni zamotuljak. Titrao je, postajao veći i uskoro je zaklonio celu. Srebro se spuštalo, spuštalo, najzad se prostrlo na zemlju. Žena je klekla, pomalo uplašena, više začuđena, gužvala, ravnala, da nađe Suzi, ali je Suzi, klizeći ka ovde, postala vazduh, i sada zemlja, tačnije srebro u travi kraj reke. Žena je tada stavila ruke na usta, truba se glasnije čula, a reči je govorio neko, neko iznutra, neko tih, tih… onda je ravnala, ravnala, ravnala srebro. Pozvala Mesec da siđe, podigla glavu i – videla Tamnog sada na svetlu, kako spušta ruke ka njoj, pokazuje da sedne i srebrom joj pokriva gola ramena. I pita: „Da sviram?“ I započinje pesmu, istu, iznova, iznova…

 

Huan Breva

„Huan Breva imade

telo gorostasa

i grlo devojčice.

Ništa kao njegov triler.

I svoje jade

pevao je isto

iza vesele maske.

Priziva limunove

Malage uspavane,

a ima plač njegov ukus

morske soli hladne.

Kao i Homer pevao je

slep. Glas njegov imade

nešto od tamnog mora

i isceđene narandže.“

 

Federiko Garsija Lorka

Yes Boss

Osuda uvek dolazi zbog neprihvatanja različitosti. Neko te prozove, makar prećutno, uperi prstom u nešto u čemu prepoznaješ sebe i, šta? Osetiš se… osetiš se tako da ne možeš da objasniš kako se osetiš, eto to osetiš. Ili proveravaš svoj zdrav razum. Ili… Dobro je što to sve kod mene prođe brzo, baš brzo prođe jer ono što me zanese redovno pobedi moje osvrtanje na mišljenje okoline. I retko kad me zaboli, baš retko me pogodi. Jer prepuštanje nadvlada sve… Prepuštanje čemu? Mnogo čemu. Baš mnogo čemu. Igri, na primer. U kojoj pravila dolaze spontano, a uloge se dele u zavisnosti od stanja. Igri bez glavnih uloga, iako to može da deluje sasvim kao privid. Igri u kojoj se odrasli zaista igraju, a čiju igru možete tumačiti… ah, tumačiti… svakako tumačiti…

Vidite, ja vam nikada nisam, ni u jednoj priči o sebi, nikada, nikada nisam opisala svoje lice. Ni sada ga nećete videti. Prosto su me tako snimili. Tačnije, to nisam ja ali – mene su snimali, razumete? Pa eto, da bi bilo jasnije sve ovo što sam pokušala da kažem, i da biste videli jednu, za mene pravu ljubavnu igru, trebalo bi da poslušate ovu muziku što sledi. Tako je pričala Suzi, smireno, smireno, osmehnuto, otvorenog pogleda i glasom koji nije menjao ton.

 

Gordost i predrasude

Ona: Šta je suprotno od tačno?

On: Netačno.

Ona: Ne mislim da je tako. Zato što je i netačno nekad tačno. Sem toga retko kad stvari uopšte moraju da budu tačne, osim u muzici, naravno. A šta je suprotno od istine?

On: Laž.

Ona: Jok. Za nekoga izvesna laž predstavlja najveću moguću istinu. I obratno. Suprotno od istine je – neistina, ali to svakako ne mora da bude laž. A od smeha, šta je suprotno od smeha?

On: Ozbiljnost.

Ona: Ma kakvi. Najveći komičari su obično veoma ozbiljni ljudi. Sem toga, kada se smeješ na ozbiljne teme, pazi – ne ismevaš!, smeješ! – e, to je onda prava stvar. (Pauza.) Od zanosa, šta je suprotno?

On: Budnost.

Ona: Greška. Najdublji zanos je zapravo najveća budnost. A od smrti?

On: Rođenje.

Ona: Opet ne mogu da se složim. Suprotno od smrti je – smrt. Ma kako to uvrnuto da zvuči. Kad nešto umre, umrlo je. Ostalo su sećanja na ono što je živelo. I nikad isto ne može ponovo da se rodi. Od poljupca?

On: Udarac.

Ona: Patosirao si me do kraja. Ima kada je poljubac najveći mogući udarac. Dakle, ne slažem se ni sad. Od šume?

On: Čistina.

Ona: Nikako. Veruj mi, na čistini možeš lakše da se izgubiš. Šuma ume da bude preglednija od čistine. Sem toga – možeš da obeležavaš stabla! Šta je suprotno od radosti?

On: Tuga.

Ona: Nikako. Postoje tužne radosti. Tvoj odgovor je prilično relativan. A od mača? Šta je suprotno od mača?

On: Pero.

Ona: Jok. Mač ume da bude nežniji nekad, veruj mi. Od žene?

On: Od žene? Muškarac.

Ona: Nije muškarac. Suprotno od žene je žena koja je nekad bila žena. Ali u našem jeziku ne postoji reč za to, nisi znao? Od hrabrosti?

On: Plašljivost.

Ona: Nedostatak časti. I poštenja. A od sjaja u očima?

On: Suze u očima.

Ona: Nisu suze. Suprotno je: progutane suze. Šta je, šta je – suprotno od ugriza?

On: Poljubac.

Ona: Nisi u pravu. Nekad je ugriz najlepši poljubac. Suprotno od ugriza je nespavanje u krevetu pod istim pokrivačem. A sad, sad… šta je suprotno od mene?

On: Od tebe? Nisam razmišljao o tome. Znam samo šta ti malčice nedostaje.

Ona: Šta mi malčice nedostaje?

On: Znaš ono – ponekad si previše ozbiljna i furaš to neko visoko mišljenje o sebi. Mada… hm…

Ona: A ne, skloni se.

On: Šta ti je sad?

Ona: Šta mi je? Ništa. Malo mi se plače i to je sve. Aj ti kao odeš kući, pa se možda vidimo neki drugi put. Možda. Mada – šta je suprotno od možda?

On: Za možda ne nalazim ništa što je suprotno. Možda je možda.

Ona: Ipak smo se u nečemu složili večeras. I to je nešto.

On: A šta je, da pitam sad ja, suprotno od nešto?

Ona: Sve. A sve je, naravno, nemoguće, tako da…

On: Tako da idem sad. A ti se igraj sama, kučko samodovoljna.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Snevač

Prvo što sam video kad sam se obreo na proplanku, pričao je, bilo je sasvim obično zdanje, tri sprata, okrugli prozor na vrhu, svetlo u njemu i treperenje senki. Neko je živeo tu. Neko je bdio. Bila je noć. Neko nije hteo da spava. Možda nije mogao da spava. Možda se plašio. Možda nije bio sam. Možda je tu bilo više osoba. Možda dva prijatelja. Možda majka i sin. Možda dvojica sinova. Možda ljubavnici…, pričao je. I pričao je još da uopšte ne zna kako se tamo našao, niti ko je bio tad: onaj koji sanja, snevač dakle, ili neko ko sanja njega. Ali, isto je pričao, ako je o ovom drugom reč, kako je onda uopšte moglo biti moguće da bude toliko svestan sebe u tuđem snu. .. I sve tako otprilike… Osvrtao se, uznemirio. Tamo na tom proplanku, nešto se njemu nimalo nije sviđalo. Drveće iza, sa napupelim liskama, mirnim krošnjama i pticama što sijaju u mraku… sve te boje perja što sijaju u mraku… i taj poj, sve te raznolike pesme sa najneočekivanijih strana što dolaze… što se, tačno sam video, nisam slep, pričao je, što se i one u raznim bojama javljaju, tamo u mraku, kao preobraženje providne tišine u fluorescentni hor… Čarolija zaista, pričao je, ali koja nije stvarala ushit. Proizvodila je strah. I strah je najednom postao toliki, pričao je, da je počeo da trči, da trči, da se u jedan hip, gotovo u sekundi, mada, pričao je, bilo je više od nje, našao pred onim zdanjem, tačnije u vrtu, kraj fontane na koju je padala svetlost sa prozora gore jer, pričao je, nije bilo mesečine, noć je bila bez mesečine, bila je mrkla noć, i nagnuo se da se umije ali voda iako je bila voda nije bila voda već vazduh koji je, tačno je video, bio isti kao ona, još se, kada je spustio ruku u nju, u to što je ličilo na vodu, tačnije u fontanu, još se napravio krug, površina je podrhtala onako kako voda radi kada zaronimo u nju… Ipak, to što nije bilo voda, čime je, pričao je, pokušao da umije lice, osvežilo je njegov duh i donekle smirilo um. A onda je, pričao je, čuo najednom grmljavinu glasova, ptičjeg jezika neprevodivu priču, i grmljavinu boja koja leti ka prozoru gore, udara u staklo, tuče svaku prepreku… i vrisak jedne žene, krik, bolje krik… i onda je video kako druga jedna žena, gluvonema, posle je saznao da je gluvonema, pričao je, izleće kroz teška vrata, trči do mene, pričao je, vuče me za ruku i izbezumljenog pogleda ispušta nerazumljiv zvuk… Tad trčimo, prelazimo klimavi most, prelazimo potok, i tu, na drugoj strani, na ovoj odakle se sad prisećam svega, opipavam bravu moje kuće, okrećem ključ, uvodim ženu unutra… osvrćemo se i vidim, pričao je, kako se glasovi ptica, tačnije grmljavina boja, pretvaraju u plamen i kako u plamenu vrišti ona druga žena… vrišti i urliče, do potpunog mraka, do mrtve tišine. Tada pogledam u ženu kraj mene, pričao je, i na sad umirenom licu uočavam toplinu očiju… koje govore da sada već pokojna žena nikada nije postojala, da je bila opsena, preostali deo nje koji se borio da ona progovori, koji je terao na to, hrabrio i insistirao, a ona to nije htela, nije htela, nije htela… Sada je slobodna, pričao je. Tako nekako kaže, očima naravno. A ja, pričao je, ja sam od tada zarobljen u ovom snu… sa ženom poput leptirice… lepom… nemom… i uvek obučenom u belo. I sa cvetom u kosi.