Vrtlog i oslobođenje

Misli dolaze odasvud. Prskalica jeste pogodno poređenje, ali svakako ne i dovoljno verno. Taman se uspostavi pravac, i nit, stvori se nova pritoka koja povede. Te pritoke su veoma brze, veoma hladne. Povedu zato što u glavi ne vlada red. U glavi ne vlada red zato što svaka tačka koja se javi postaje početna istina, mesto odakle se krenulo.

Ritual se ponavlja. Iz pritoke se vrati. Ali se vrati zato što je pravac te pritoke, i svake druge pritoke, sve nejasniji i što se tu svako najlakše gubi. …vrati se, izađe se ponovo, ali i to odakle se prethodno pošlo, i to takođe postaje pritoka. Učini se kao da nema puta, niti pravca.

Tada se sve pritoke moraju spojiti u jedno, u jednu tačku, negde, bilo gde, u daljini, gore, sa strane… moraju se spojiti, integrisati i nestati.  Samo tako može da zavlada mir. I samo tako misli ne dolaze odasvud, pa uvek ispadne da i nisu bile prave. Kada pritoke nestanu, misli onda dolaze onako kako treba – pravo iz srca čoveka. A srce, to je najbolja početna tačka, za red, u svemu.

Advertisements

Pod velom vasione

„Ja obilazim kuće, trgove, gradove, svetove. Želim u svaku sobu ponovo da uđem.

Soba-stena. Mesto je lepo, dovoljno bezbedno da nemaš onu jezu od ivice, visine, nemaš onu uznemirujuću neizvesnost… Retko dođem ovde. Ne volim da gledam vodu sa stene, a sa stene najviše vidim nju.“ Suzi voli zovove koje iz ove sobe može da čuje. Kada se zovovi jave, ili odazovu, stena dobija svoje posvećenje. Dobija i opravdanje to što se u ovoj sobi uopšte ne izgovaraju reči i što su zovovi navođenje tela da prestane da misli, i da se seća.

 

Sledeća soba jeste zeleni vrt. Nimalo nalik na svetloplavu, boju sobe od stene. Suzi voli  mirise ovde. Voli ove mirise i zakoračuje u zeleni oblak, granje, penu, u mađiju, i smaragdno sve.

 

…naredna, treća. Hronologija je nebitna, nema logiku, ni važnost… „Ja obilazim kuće, trgove, svetove. Želim u svaku sobu ponovo da uđem…“

 

Sledeća je reka. Tu ruke koje štite i prete, upravo traže mir. Sve kažu bez reči. Sve što imaju da kažu, tako kažu. „Treća soba je ta moja reka.“

 

Šara na mišici i „Uplašila sam se da sam pokvarila nešto“  koju je ujela kad joj se steglo grlo, i kad je čula glas iz jednog nepravilnog lica, naglašenih vilica, i pogleda koji u ozbiljnosti sobe svlači sve sa nje. Takva je četvrta soba.

 

Peta. Neodređen prostor. Više tmina. Ali ne preteća. Više zakrilje. Mračnije od noći. U nju ulazi kada hoće da otera nemani. Svakakve nemani.  Suzi je uvijena, pokriveno je sve osim očiju i čela. Možda je Kuvajt ova soba? Kuvajt deluje dobro za priču… Jer Suzi priča priču o sobama, u ovoj priči,

a u ovoj sobi ispod tog vela je Suzi koja obilazi svet, gacajući po vasioni, kroz mrakove, beline, zlatne prašine…

 

 

 

 

…i opet

„Poljubi me opet, i opet, i ponovo.

Poljubi me, ko vino su poljupci tvoji.

Označi me pečatom i potpisom svojim,

I daću ti ovo – i ovo – i ovo.“

 

(Sonet XVII, Luis Labe, 16. vek)

Ne liči ovo na Suzi

 

Možda tebi nije u domenu misli da bi to, to što steže, jednostavno mogao da ispustiš kroz reči. Možda i ne pomisliš na to – da kažeš. Ah, onda kažeš kako ne znaš da kažeš, ne znaš šta da kažeš, ne znaš da li to uopšte može da se kaže. Zar ne poseduje svako reči i zar se svako ne služi rečima? Rečima si se obratio, rekao ko si, tačnije rekao ime… nije li to bilo rečima? Šta treba da vidim ispod? Šta treba da vidim? I ćutanje šalje poruku, i bes šalje poruku, sve šalje poruku, reci mi… (Pauza) Nikada nisam videla takav zid. Samoživost je moguća ali ti znaš kada i gde. Ostale životne niše zaključane su za to. I da… ne, sačekaj, čekaj, obećao si da više nikada nećeš da me uplašiš… ili, ili je, da li je to neko snebivanje, ipak? Možda želiš da kažeš? Sve. Od značenja, preko želja, od potreba, do razmene. Sve. Još uvek misliš da nisam ozbiljna? Ko je zavio sve ovo u marinsko plavo? Najpre ti, onda ja. Neodrživo, a neodvezivo. Vazduh. Zgusnuo se tako vazduh, i toooooliko se zgušnjavao da je i boju promenio, boja mu je sve tamnija sve do slične toj, marinskoj, pa je onda taj obojeni vazduh nekako čudesno počeo da se kreće, pa vihor, pa veo… znam… ah jel’ boli? Jel’ boli, ljubljeni? Jesmo li mi obljubljeni? Šta je tebi, Suzi? Jesmo li nas dvoje obljubljeni? Da li je nas dvoje obljubljivao neko, nešto, dok si ti držao mene… Šta je ispod, hoću da znam? Suzi… Šta je ispod? Suzi! Kakav je to zid, pusti me… Ćutiš? I to je odgovor? Da li je to odgovor? Ili nisi čuo pitanje? Nisi čuo ništa baš? Nisi čuo da te se odričem? Suzi! I, mada te apsolutno ne zanima znam, osećam se kao Eloiza, kao Abelarova Eloiza kada su došli onu noć. A sad se skloni da prođem.

…i tako svake noći…

To nije priča o šumi. Šuma je mesto gde se dešava to, gde se odvija radnja, koje nema.

Radnja je bezglasna scena. Doduše, ne sasvim nečujna, čula se melodija ptica, mrak je, možda to nije bila ptica, nešto se čulo ali se ništa ne miče… osim granja. Ni ono se zapravo ne miče već se pomera čovek koji je u toj šumi, tačnije njegov se vidokrug menja, jer taj čovek hoda, i gleda gore, nebo, pokušavajući da kroz krošnje vidi nebo… nebo je noćas neobične boje. I tmine imaju boje, nastaju iz mesečine. Noćas ima Meseca. Čovek hoda… granje… nebo kroz granje… gusta šuma… najednom dva stabla razmaknutija od ostalih… tačnije njihove krošnje, nisu se preplele granama već su načinile krug… i kroz taj krug taj čovek vidi kako mlečna svetlost, Mesec je udesno skroz i ne vidi se ceo, tu tminu boji, stapa se sa njom, menja je… Čoveka u šumi, koji kroz krug od krošnji tu promenu gleda, obuzima nejasna sreća… i ona traje sve dok nebo opet ne počne da se šara gustim granama, da zaklanja vid, jer čovek u šumi, on hoda, nije prestao da hoda, nije zastao, ostao, da bi prošao obruč i otišao tamo gde je prepoznao da jeste nekakav odgovor, ili nekakvo stanje, ili nekakvo bitno nešto, nije. On hoda… gleda gore… hoda… i tako svake noći dok ne svane dan.

Mir

Htela je da pita, seća se, samo se seća da je htela da pita nešto važna, jako važno, što donosi oslobođenje to zna, toga se seća. Potom, potom je čula samo reči, ali one je zaobilaze kao more kamenje na početku. I Suzi gleda kamenje, pa Mesec, stavlja ruke na stomak, tako osluškuje, pita šta da radim šta da radim, i uspravlja se na noge i gleda gore, i zaista se smanjuje do veličine zvezde. Suzi je sada zelena čestica zvezde, i iz nje, a počinje kiša, pada jedna zelena kap na jedan svetli rukav. „Ah, malera.“ „Šta ti je?“, čuje se neko pored. „Ništa“, kaže Suzi i dodaje: „Baš ništa.“

Nema ovde nikakve metafore i simbola. Suzi… njoj se ćuti… i njoj se da joj Mesec dodiruje lice… i da zaspi… i da je sve mirno… i da je Mesec zavije, uvije, sakrije, zabradi… i tako…

Nisu reči to što reči jesu

 

Reči su konture, skice, nacrti. Poput velova su, prozirne kao i oni. Reči misle da su ono što se nalazi iza. I reči misle da dočaravaju to do kraja. Ali one ne čine to. Nemoćne su pred tim. Jer to to jeste neprevodivo, i prostire se do svojih granica. Neizgovorivo je rečima, i ne može da se objasni onim što reči na prvi pogled znače. U tome je nedovoljnost reči – da iskažu, pokažu i do kraja prikažu, ma kolika da je želja. Ali, za rečima se uvek poseže. One su dostupan alat, model, metoda, uvek pri ruci, čak i u nesvesti ili snu.

Reči imaju bezbrojne svrhe. Nekad se reči koriste da bi iz vela izašle još lepše reči, nekad da bi se produžila čar čekanja, mirenja, slušanja, gledanja. Nekad su reči tužne, nekad ljutite, patetične, polemične… ili jako, jako bezobrazne, a koje se razmenjuju i dele u najdubljem odnosu. Takve reči ne kriju nameru da velove skinu i da iskažu ono što vide. Time priznaju da nisu ono što je iza ali da imaju nameru to da budu, i u tome je njihova sila. One ne kriju ništa. Značenje im je suženo, ali veoma jako i duboko. One ostavljaju ljubavne rane, ili nove svetlosne rupe, ili duboke tišine. Takve su te reči.

I could not find the respective owner of this image. If you are the owner and want this image to be removed, please contact me and I will delete it immediately.

 

Sada i ovde

Prava nit, prava boja svetla, prava noć, i priča koja ima sva prava jer se zaista zbila. Na šta ova priča ima prava? Šta u njoj sme da bude? Sve u njoj sme da bude. Ali samo sve ono što jeste. Nikako ono što bi priča možda još potajno želela, ili nešto što se eventualno sluti, ili… Ništa, ništa više, i ništa manje. Samo ono što jeste. To što jeste, ono je samo sada ovde. Tada se javlja ta nit, prava svetlost, i prava noć koja ima sva prava… baš sva prava… suprotna svakom pravu, i svakoj sili volje. Takva je ova priča. U njoj se ne vide lica. Nema ulica. Nema brodova. Nema borova. Nema Aladina. Nema škrinja. Samo tišina. Potpuna tišina jedne prave priče u kojoj se ništa ne priča.

Put snage

To je snaga koja dolazi iz stomaka. Tu negde oko pupka. Od buke pravi tišinu. Poseduje verovanje. Svija se i sjaji. Nakloni se i vlada. Širi se i prožima. Ostavlja sliku i trag.

To joj nije cilj. Snaga to ne gleda tako. Zato je snaga. Ide tamo gde je stomak povede. I u naročitoj svesnosti ne primećuje ništa osim mesta koje je zove da dođe. Ali koje je stvarno zove da dođe. Tada ona ispuni, i tada se preda.

Jezik mirisa

Parfemi su kontrolisani mirisi, spajani sa namerom, i komponovani tako da stvore posebne note.

Note su ključne zato što su mirisi zvuci, a one su njihova sazvučja. Note određuju krajnji ishod, taj krunski efekat, očekivan i moguć. Moguć je zato što cvetovi govore, a esencije su suština toga što kažu, i one najviše mirišu, jer su najdublje negde. One su mirisni produžeci.

Kad konačni ishod postane TO, tako kako se unapred videlo i mirisalo, tada je cela kreirana zamisao proizvedena, i sada kreće proces izlivanja u finu parfemsku ambalažu. Veoma malo ljudi ima taj sluh kojim je moguće da se unapred sroči celokupna mirisna kompozicija, sa svim bojama nota, oštrinom, motivima, prelazima. Mirisi su tonovi, tonovi su mirisi. A da li je to, to što se čuje i kaže, došlo iz jezika mirisa i esencije cveća, ili iz nagona bilja da se spaja i pripoveda, i nije toliko važno.