šumovi šume šume šumovi, granje šušti šumom,
šumovi, buka, glas, šumovi,
granje puca pod teškim korakom,
šumovi šume šume šumovi, granje pucketa šumom, glas najednom,
kao dubok uzdah šumi,
pred kovitlac i vihor
kada zagrme svi šumovi i slivaju se u hor
u vrtlog glasova, u glas, u Idi, idi, idi, idi
šumovi šume šume šumovi, granje šušti šumom
šumovi, buka, glas, šumovi, šumom, šumama, šumama
(ilustracija preuzeta sa interneta)
Anđeoska muzika i bludnost, ne pohota.
Uzvišeno spoznanje i nastranost.
Aristokratski šik i mafija.
Neon i tamnonesvesno.
Sve to, sa svim svojim suprotnostima, leži u junaku ove priče. On je baš neobičan i neodoljivo interesantan. Uprkos. I unatoč. On je vrlo dovitljiv i duhovit, veoma, veoma pametan. Sada ne ume da se ponaša. Tačnije, on ne zna kako da se ponaša. Čas je uzvrpoljen, čas zamišljen, čas kao da se setio nečeg ali se ni jednog momenta nije setio zašto je dospeo ovde!, ne pada mu na pamet da o tome misli.
On ne zna kako bi sad trebalo da se razmišlja. Ne zna kako bi u takvom trenutku trebalo da se neko oseća. Čas panično gleda, čas diže nos, čas kao da se nešto koleba… sve dok ne spuste čelične šipke i iza rešetaka, olovkom svog snevača, i on počne da priča svoj životni put, od ranog detinjstva pa sve dok se nije maločas okrenuo ključ (preskočivši ključni deo) pošto je nekih sat ranije osuđen na propast.
…i tako… Nije toliko bitna Junakova priča. Svačiji život je ima, čak i onaj bez naročitih priča. Snevaču se ističe nešto drugo – način kako svoju priču Junak sagledava.
A kako bi mogao da sagleda stvari neko kome se na dlanu čita i po očima vidi sve ono kako je opisan na početku.
Ti zaista to misliš?
Šta?
To, da je to nemoguće. Misli ponekad zbunjuju. Znaš dokle misli zbunjuju?
Dokle?
Dok ne postanu jasne.
Kako znaš da su jasne?
Možeš da čuješ osetiš dodirneš pomirišeš razumeš pređeš na drugu stranu pa se vratiš vidiš okusiš…
Dakle gladna si. …. Zašto ćutiš?
Da, jesam, između ostalog i to.
U šumi je more, u moru je buka, u buci je reč, u reči je ključ, u ključu je tajna, u tajni – saznanje, u saznanju – moć, u moći – sloboda, u slobodi – mir, u miru – reč, u reči – more, u moru – šuma, u šumi – brod…
Moje nešto drugačije tekstove već neko vreme posavljam na svom sajtu.
Vidimo se.
I pišite na mejl! 🙂
http://tanjataubner.com/blog.html
Od onih je žena kojima će roze karmin uvek da pristaje. Tamnoputa je
i bez šminke deluje kao da je crvenom olovkom ispunila usne.
Kada se šminka ona razume da je šminkanje dugo i nežno češljanje,
crtanje obrva i prebiranje po ukrasima…
Na kraju stavlja maskaru
i pre nego što je zatvori, u torbu ubaci ogledalo, parfem i pudrijeru. U srebrnu kutiju za karmin koju je dobila od brata Huana za imendan, vitkim prstima stavlja prah nalik na treperavi pesak. Svoj roze karmin ona drži na drugom mestu.
Tim prahom pospe kožu kada je mrkli mrak. Ne treba toga mnogo, prstohvat pa sedam puta manje.
Ona se ne skriva.
Odvažna je i hrabra.
Ima mir.
Ume da čeka.
Njene širine i pustinje i oaze i dine nemaju ništa sa vremenom
jer sve je sada…
Zato je roze karmin s početka bitan.
Da li je u pitanju stav, dementnost, gluma, halucinacija, egoizam,
narcisoidnost, nežnost, dekadencija… odgovora nema. Stvar je u onome koji gleda i zaključuje.
Šeherezado,
lepa, dražesna, domišljata, putena
vešta u rečima i spokojno aktivna.
Toliko pripovesti trebalo je ne zaboraviti, a za sve njih sačuvati pravo vreme. Kada je pravo vreme, Šeherezado? Smešiš se, znam šta bi rekla. Možda znam.
Moje je divljenje uprto i ka tvojim sklonostima ka matematici i geometriji. Sve to zajedno, oblikovano jasnoćom i merom, finoćom i šarmom, navelo me je da o tebi naročito mislim. Šta je potrebno, šta da im kažem – da rečima može i da se miriše, hoda, trči, ljubi i jede? Da, može, reci kogod da pita. Dok ne pita – ćuti. Budi mudra i misli. I stvaraj. Ideja otvara puteve. I dobra je odbrana, čak i od smrti ponekad, videla si i znaš.
Mesec je najlepši ukras neba, svake šume, svake planine i svake velike vode. Može da se prikaže i opeva u raznim bojama. Suzi voli kad je fluorescentan i plav. Tada se najbolje istakne njegova dostojanstvena samoća u lepoti.
Mesec buja od svoje sopstvene snage. Tad njegova uzvišenost poprima boju vatre. Kad prođu tren, dva, i kada ponovo otvoriš oči, okreneš se i kažeš: „To se Mesec menjao sa pomorandžom. Ona mu čuva stražu dok piški. Ne brini ništa.“
I onda, onda Suzi pita: „Da li su Mesec i pomorandža muž i žena? Ako jesu, ako uzmemo to kao realnu mogućnost, zar ne narušavamo logiku stvari? Kako onda da pričamo o braku kada je Mesec ženski princip, svi tako kažu?“
Nije dobila odgovor. Nije htela nikakav poseban odgovor, tek neki koji bi videla kao izazov. Međutim, ništa. Zato Suzi uradi sledeće: tada se češlja, oblači u nešto lepo, miriše i smeši. Tada još jednom pogleda u telefon. Tada stavi još kap parfema, i skupe minđuše, one najlepše, što uvek proprate reči i dopune svaku priču, i svaki ples, čak i kada je o solo izvođenju reč.
A tamo, tamo se priča i prepričava o snovima koje ne sanja Suzi već neko ko uopšte nije nalik na nju. Ne, niko ne govori da se tamo lelujaju hvatači snova. Suzi više ne sanja. I pošto ne sanja, sasvim je na mestu reći da joj se ne može ukrasti ono što zapravo nema. Suzi, međutim, redovno spava. I kada spava, to se dešava u dubokoj tišini koja ima boju. I ima značenje Svaka tišina ima značenje. Kao što ima značenje i izostajanje, izostavljanje, ustupanje mesta, podrazumevanje ili nestajanje.
Kao dolaženje i odlaženje.
Kao treptaj od dima oživljen.
Kao brod koji ne skreće ka luci.
Brod nema kormilara i nema posadu. Suzi nije vična da upravlja brodovima. Ne, nije Suzi na tom brodu. Na brodu nema posade ni kapetana, niti je Suzi na brodu. I to nije brod. Više je barka. Tu barku su sagradile jake ruke. Nemerljivim predanjem. I nemerljivim mirom. Bez ushita. U punoj ozbiljnosti. I silnoj usredsređenosti.
Suzi posmatra brod. Ona poznaje njegovog tvorca i zna kuda brod ide. I tamo gde će na kraju da stigne
tamo je jedan grad,
sav je od srebra,
i luka je od srebra, tamo i brod postaje barka od srebra,
i prozori kuća sa kojih srebrna lica gledaju srebrni brod
sa srebrom u srcu
koje se retko umiva
pa je zato malčice tamno.
Suzi stoji i gleda.
I misli na graditelja
kome su naposletku, kažu zbog nesavesno obavljenog posla, mada Suzi zna da nije tako, stražari grada u kome živi Suzi, okovali telo
teškim, teškim lancima
i predali ga moru.
I jedino kada je na nebu srebrni Mesec
Suzi ima priliku da vidi lice svog prijatelja
i da ga čuje kako šapatom vrišti: Ne ulazi u njega čak i ako ga vrate.
Neću, odgovara Suzi.
Zatvara balkonska vrata
i odlazi u noć.
