Kap

lila gif.gif

Kap se rastoči na tkaninu. Nalik je na cvet sa božanstvenom okruglom suzom.

Kap je nastala iz dubine svemira, u trenutku ništavila. Njenu providnost ispuniće lila boja. Lila kap, na plavom prekrivaču.

Kap ne može niko da vidi. Kap donekle vidi onaj ko je stvara. Unapred je vidi, tačnije zamišlja.

Kap se stvori na mnogo načina. Izazove je mesto, svetlo, ton, kazna, glas…

Šta kap radi kad se stvori?

Uvek ostavlja trag. Uvek izmokri tkaninu. Uvek su tu tkanine, razne i raznobojne.

Šta se radi kad kapi nema?

Kad kapi nema, onda nema kapi, pa se više ne ostaje tu, čak i da su tkanja najlepši čaršavi, i protkani nitima od zlata.

 

Gif preuzet sa

https://makeagif.com

 

Advertisements

U sobi, na otvorenom

ovo moraTo nije bio pogled sa prozora. Obrnutim redom je išlo sve. Nisu se videle oči, nije bilo lica, nije bilo senki, niti osećaja prisustva tela. Nije bilo nekog. Nije bilo nikog. Iza zavese takođe nije bilo nikog. Ako je to bila zavesa. Ni iza stakla. Ako je to bilo staklo. Ni po zidovima. Ni po tkaninama. Ni po haljini. Ni po koži ispod nje.

Taj pogled niko nije video, koji je nebo donelo, vetar umio, put osnažio, pa je uspeo, pogled, stvarno uspeo, da podigne pogled s druge strane sobe, ako je to bila soba, i da ga povede tamo gde duša ima pravo da sanja.

 

IG

WP1

„Isečak“ nešto drugačijih priča, zapisa… od ovih koje objavljujem ovde.

instagram stranica @tanjataubner

 

 

 

Čarobni cvet

Proći ću kroz sedam kapija da uđem u grad, da bih video nju. Ona je tamne duboke boje, i podseća na pliš. Miriše notom guste oaze u pustinji, ali samo kada joj sasvim priđeš. Tada je dotakneš, a to se desi van tvoje namere i volje. Onda ti prst zadrhti, ruke se spoje, tvoje ruke, i onda nežno, veoma nežno, ravnaš taj pliš, razdvajaš, rastežeš, širiš i skupljaš… i mirišeš… samo to. …diraš i ravnaš, širiš i skupljaš… sve dok najednom, ni to takođe ne znaš kako, toliko jako tu ružu stegneš, da i sam osetiš uznos i bol.

Sa mlekom u šakama skupljenim tako da i kretnjom zaličiš na samuraja koji podiže mač, okrećeš leđa, osnažen, umoran, zbunjen. Nećeš da gledaš. Iza može biti divota, ili zločin. Ne gleda se, rekli su, kad odlaziš od nje.

Pred vratima radiš šta si čuo da treba, prelivaš mleko u posudu od srebra, u nju umačeš prst, na čelu crtaš znak. Ogledalo je nebo.

Pričali su da u tom gradu postoji cvet koji ima svakakve moći.  Tako si i ti čuo za njega. Idu mu za pomoć, pažnju, poklonjenje. A ti, ti si prešao dalek put, i mnogo prepreka pride, bez jasnog cilja, posebnog htenja. U stvari, imao si , jesi. Tragao si i čekao da probaš, da vidiš, da se uveriš postoji li nešto što dopušta to što je vrhunac tvojih potreba i tvog ispunjenja.

I video si da ima, radio si sve ono, kružio si, i sve je kružilo, i mirisalo je baš kako voliš. Ona je bila tu. Kobalt plave boje, ruža, koju si video u tamno crvenom splinu, u gradu sa baštama i pticama, gde zapravo nema kuća, ili se ne sećaš da si ih video.

Rekao si da ćeš proći kroz sedam kapija… jesi, razgrnuo si sedam velova posle. U gradu nema kuća ustvari. Kuće su od marama i zavesa. Prošao si sedam zavesa da bi video nju, prošao kroz onaj prolaz desno, tu pored je česma, pa prošao kroz odblesak svetla i ušao u srce grada gde boravi taj čarobni cvet.

Video si somot one boje. Ravnao si, rastezao, širio, milovao stezao, gledao… to si radio. Nisi načinio poklonjenje, nisi tražio ništa, samo si to radio. I sada, opet se čuje: Proći ću kroz sedam kapija da uđem u grad. Kroz sedam kapija ću proći, da bih ponovo video nju.  Ona je crvena, tamne duboke boje, i podseća na pliš, i miriše notom guste oaze u pustinji.

 

 

 

Kugla

b4

Bezbojna, prozirna. Nastala je od kapi, takođe bezbojne i prozirne. Majušna kapljica, pa mala kapljica, uporna, samosvojna, i dosledna da istraje, uprkos zakonima logike ili pravilima izražavanja. Majušna kapljica, od koje je krenulo sve.

Iz nje se nikada ništa nije čulo. Nikada. U stvari, jeste jednom, kada je slabost sama izašla napolje. Samo tada. Ali tada je bila još mala. Posle je rasla. U periodima i fazama, u naletima, i nanosima. Uvek srazmerno. Prirodno. Uvek silovito. I sa predasima. Bez vremena da se stavi ruka na grudi i uzdahne u čežnji. Sa jakim ponavljanjima. Do zaborava i apsolutne svesnosti. Tu, u grudima. Dakle u telu. Bila je u telu. Rasla je u telu. Tražila mesta, razna mesta, i na kraju se ipak odlučila da se naseli tu. U grudima. I tu da raste. I raste. I raste toliko da iz grudi, a ne iz glave ili iz srca, dođe saznanje da je ta kap, a sada kugla, kugla od slane vode, i da stoji tako da bi bolela, i da bi budila, i da bi se otpustila, ma kako, jer mora da se ispusti, postaje veća od grudi, postaće veća od tela, i s telom više nikada neće biti isto… ništa više neće biti isto… jer je uplašila grudi, i celo telo… i mora se otpustiti jer će doći do pomračenja, i grudi će tražiti jastuk, roze svilu, kamen, vazduh, svejedno, samo da imaju nešto na trenutak kad posrnu, jer evo,

ta kugla,

ona će svakako otići, izaći će na usta, isteći kroz oči, nestati kroz kožu, otići će, lice će biti mokro, sve će biti mokro, i ruke će prigrliti grudi, svoje grudi, i šapnuće, rečima ruku, da će sve biti u redu. Jer sve će biti u redu. Kugla je morala da se stvori. Moralo je da boli. Uvek pomalo boli kad bude mnogo lepo.

 

I could not find the respective owner of this image. If you are the owner and want this image to be removed, please contact me and I will delete it immediately.

 

Vrtlog i oslobođenje

giphy

Misli dolaze odasvud. Prskalica jeste pogodno poređenje, ali svakako ne i dovoljno verno. Taman se uspostavi pravac, i nit, stvori se nova pritoka koja povede. Te pritoke su veoma brze, veoma hladne. Povedu zato što u glavi ne vlada red. U glavi ne vlada red zato što svaka tačka koja se javi postaje početna istina, mesto odakle se krenulo.

Ritual se ponavlja. Iz pritoke se vrati. Ali se vrati zato što je pravac te pritoke, i svake druge pritoke, sve nejasniji i što se tu svako najlakše gubi. …vrati se, izađe se ponovo, ali i to odakle se prethodno pošlo, i to takođe postaje pritoka. Učini se kao da nema puta, niti pravca.

Tada se sve pritoke moraju spojiti u jedno, u jednu tačku, negde, bilo gde, u daljini, gore, sa strane… moraju se spojiti, integrisati i nestati.  Samo tako može da zavlada mir. I samo tako misli ne dolaze odasvud, pa uvek ispadne da i nisu bile prave. Kada pritoke nestanu, misli onda dolaze onako kako treba – pravo iz srca čoveka. A srce, to je najbolja početna tačka, za red, u svemu.

Pod velom vasione

„Ja obilazim kuće, trgove, gradove, svetove. Želim u svaku sobu ponovo da uđem.

Soba-stena. Mesto je lepo, dovoljno bezbedno da nemaš onu jezu od ivice, visine, nemaš onu uznemirujuću neizvesnost… Retko dođem ovde. Ne volim da gledam vodu sa stene, a sa stene najviše vidim nju.“ Suzi voli zovove koje iz ove sobe može da čuje. Kada se zovovi jave, ili odazovu, stena dobija svoje posvećenje. Dobija i opravdanje to što se u ovoj sobi uopšte ne izgovaraju reči i što su zovovi navođenje tela da prestane da misli, i da se seća.

 

Sledeća soba jeste zeleni vrt. Nimalo nalik na svetloplavu, boju sobe od stene. Suzi voli  mirise ovde. Voli ove mirise i zakoračuje u zeleni oblak, granje, penu, u mađiju, i smaragdno sve.

 

…naredna, treća. Hronologija je nebitna, nema logiku, ni važnost… „Ja obilazim kuće, trgove, svetove. Želim u svaku sobu ponovo da uđem…“

 

Sledeća je reka. Tu ruke koje štite i prete, upravo traže mir. Sve kažu bez reči. Sve što imaju da kažu, tako kažu. „Treća soba je ta moja reka.“

 

Šara na mišici i „Uplašila sam se da sam pokvarila nešto“  koju je ujela kad joj se steglo grlo, i kad je čula glas iz jednog nepravilnog lica, naglašenih vilica, i pogleda koji u ozbiljnosti sobe svlači sve sa nje. Takva je četvrta soba.

 

Peta. Neodređen prostor. Više tmina. Ali ne preteća. Više zakrilje. Mračnije od noći. U nju ulazi kada hoće da otera nemani. Svakakve nemani.  Suzi je uvijena, pokriveno je sve osim očiju i čela. Možda je Kuvajt ova soba? Kuvajt deluje dobro za priču… Jer Suzi priča priču o sobama, u ovoj priči,

a u ovoj sobi ispod tog vela je Suzi koja obilazi svet, gacajući po vasioni, kroz mrakove, beline, zlatne prašine…

 

 

 

 

…i opet

za blog

„Poljubi me opet, i opet, i ponovo.

Poljubi me, ko vino su poljupci tvoji.

Označi me pečatom i potpisom svojim,

I daću ti ovo – i ovo – i ovo.“

 

(Sonet XVII, Luis Labe, 16. vek)

Ne liči ovo na Suzi

 

blog3

Možda tebi nije u domenu misli da bi to, to što steže, jednostavno mogao da ispustiš kroz reči. Možda i ne pomisliš na to – da kažeš. Ah, onda kažeš kako ne znaš da kažeš, ne znaš šta da kažeš, ne znaš da li to uopšte može da se kaže. Zar ne poseduje svako reči i zar se svako ne služi rečima? Rečima si se obratio, rekao ko si, tačnije rekao ime… nije li to bilo rečima? Šta treba da vidim ispod? Šta treba da vidim? I ćutanje šalje poruku, i bes šalje poruku, sve šalje poruku, reci mi… (Pauza) Nikada nisam videla takav zid. Samoživost je moguća ali ti znaš kada i gde. Ostale životne niše zaključane su za to. I da… ne, sačekaj, čekaj, obećao si da više nikada nećeš da me uplašiš… ili, ili je, da li je to neko snebivanje, ipak? Možda želiš da kažeš? Sve. Od značenja, preko želja, od potreba, do razmene. Sve. Još uvek misliš da nisam ozbiljna? Ko je zavio sve ovo u marinsko plavo? Najpre ti, onda ja. Neodrživo, a neodvezivo. Vazduh. Zgusnuo se tako vazduh, i toooooliko se zgušnjavao da je i boju promenio, boja mu je sve tamnija sve do slične toj, marinskoj, pa je onda taj obojeni vazduh nekako čudesno počeo da se kreće, pa vihor, pa veo… znam… ah jel’ boli? Jel’ boli, ljubljeni? Jesmo li mi obljubljeni? Šta je tebi, Suzi? Jesmo li nas dvoje obljubljeni? Da li je nas dvoje obljubljivao neko, nešto, dok si ti držao mene… Šta je ispod, hoću da znam? Suzi… Šta je ispod? Suzi! Kakav je to zid, pusti me… Ćutiš? I to je odgovor? Da li je to odgovor? Ili nisi čuo pitanje? Nisi čuo ništa baš? Nisi čuo da te se odričem? Suzi! I, mada te apsolutno ne zanima znam, osećam se kao Eloiza, kao Abelarova Eloiza kada su došli onu noć. A sad se skloni da prođem.

…i tako svake noći…

blog1

To nije priča o šumi. Šuma je mesto gde se dešava to, gde se odvija radnja, koje nema.

Radnja je bezglasna scena. Doduše, ne sasvim nečujna, čula se melodija ptica, mrak je, možda to nije bila ptica, nešto se čulo ali se ništa ne miče… osim granja. Ni ono se zapravo ne miče već se pomera čovek koji je u toj šumi, tačnije njegov se vidokrug menja, jer taj čovek hoda, i gleda gore, nebo, pokušavajući da kroz krošnje vidi nebo… nebo je noćas neobične boje. I tmine imaju boje, nastaju iz mesečine. Noćas ima Meseca. Čovek hoda… granje… nebo kroz granje… gusta šuma… najednom dva stabla razmaknutija od ostalih… tačnije njihove krošnje, nisu se preplele granama već su načinile krug… i kroz taj krug taj čovek vidi kako mlečna svetlost, Mesec je udesno skroz i ne vidi se ceo, tu tminu boji, stapa se sa njom, menja je… Čoveka u šumi, koji kroz krug od krošnji tu promenu gleda, obuzima nejasna sreća… i ona traje sve dok nebo opet ne počne da se šara gustim granama, da zaklanja vid, jer čovek u šumi, on hoda, nije prestao da hoda, nije zastao, ostao, da bi prošao obruč i otišao tamo gde je prepoznao da jeste nekakav odgovor, ili nekakvo stanje, ili nekakvo bitno nešto, nije. On hoda… gleda gore… hoda… i tako svake noći dok ne svane dan.