Polariteti

novo 222

Neopisivo osećanje zebnje. Šta je nasuprot zebnji? Spokoj. Oseti zebnju, i oseti spokoj, i zamisli ih kako se spajaju, mešaju, bune i nestaju polako, preobražavajući se u nešto treće.

To treće sada je prvo.

Skrhanost i ćutnja samoće. Šta je nasuprot usamljenosti? Osećaj pripadanja. Oseti samoću, oseti pripadanje, i zamisli kako se spajaju, mešaju… preobražavajući se u nešto treće.

To treće opet je prvo.

Sada je prvo praznina. Šta je nasuprot praznini? Ispunjenost. Oseti prazninu, oseti ispunjenost i zamisli kako se spajaju u tačku i preobražavaju u nešto treće.

To treće opet je prvo.

Sada je prvo, potpuna bespomoćnost. Šta je nasuprot njoj? Potpuna radost. Oseti bespomoćnost, pa oseti radost. Oseti oba najjače moguće. I zamisli ih kako se spajaju… i preobražavaju u nešto treće.

To treće opet je prvo.

Tako kroz mnogo slojeva izgleda prolazak.

Svaki prolazak jeste jedno oslobođenje.

Mnogo je bitaka potrebno da čovek izveze istinskog sebe, iz sebe. Ali kada se to desi, u momentu kada se čovek ugleda, ili kad progleda, on se obično malo zbuni, neko ustukne … Svašta se tu dogodi, ali se uvek, uvek i svako tad osmehne, iako je u neverici još uvek donekle, jer je negde ceo život baš takvog sebe hteo.

 

Advertisements

Drvo u Bruklinu

drvo 1

Poput mirisa koji na nešto lepo i setno podseti, ili neke  melodije, ponekad i delovi iz knjiga, neveliki delovi , učine isto to.

„Kažu mi da je moj pogled tužan. Ja, međutim, nisam tužna. Ne znam zašto tako izgledam. Možda je mojim crtama lica najlakše kad tako izgledaju.“ Ovo je jednom prilikom rekla autorka romana koji nije možda toliko poznat, niti vanserijski kvalitetan ali, natopljen posebnom emocijom, od njega će nastati 1945-te prvi holivudski film čuvenog Elije Kazana.

Knjiga je „Jedno drvo raste u Bruklinu“, američke spisateljice Beti Smit.

Deo te knjige, kojim ona i počinje, je taj miris, ta melodija, to lepo i to setno, zapravo – može da bude, i ne mora uopšte.

„Postoji jedno drvo koje raste u Bruklinu. Zovu ga i nebesnim drvetom. Gde god mu seme padne, iz njega niče drvo što stremi nebu. Raste na ograđenim zemljištima, kao i na zapuštenim đubrištima. Raste iz podrumskih rešetaka i jedino ono raste iz ruševina. Raste vrlo bujno… može da opstane bez sunca, bez vode, pa čak i bez zemlje. Smatrali bi ga lepim, da ga nema toliko.“

 

Tihe boje svetla

44

Meni se sviđaju žene koje vole lampe. U principu, meni se žene jako sviđaju ali naročito one koje vole lampe. Ne može žena koja voli tihost u svetlu, tu meku notu sjaja, nikada biti gruba.

Vidim je kako čita pod lampom, a zatim se obraća nekome. Znam po tome kako je okrenula glavu. A način na koji je okrenula glavu meni je rekao da se obratila muškarcu. Ko je njoj on? Da li je tek odgovorila na njegovo pitanje ili se nadovezala na priču koju ja odavde ne mogu da čujem, ili joj je – jer je veoma dugo posmatram, sve vreme čita – odjednom došlo da nešto kaže…? Vidim samo kako, sa posebnom mekotom spojenom sa ljupkošću i setom, vraća lice ka knjizi. Lampa je iza nje, u samom dnu slike. Žena sada podiže glavu, oslobađa ruke i povija ih unazad, opipava prekidač i ne gledajući gasi svetlo. Oči se brzo privikavaju na mrak.

U mraku sedi žena koja voli lampe, ista ta žena, na istoj fotelji iza koje je lampa koju je maločas ugasila. Samo što sada neprekidno gleda u stranu, onu odakle je malopre došao glas, pa je prestala da čita i okrenula se tamo… I sada pomišljam, i sve više verujem, da tamo nije bio niko, nikakav zvuk i ničija nazočnost već ideja, jedna čudesna misao kakvu možda nikada pre nije imala priliku i čast da primi. Jer kada je tad bila vratila pogled, a još je bilo svetlo, opazio sam osmeh u uglu njenog oka. Priznajem da sam isprva bio malo ljut na nju, to je bio tek tren: pomislio sam da to što je zasvetlucalo i ubrzo nestalo pod spuštenim pogledom jeste prezir, pretnja, neko čudno domišljanje, ironija. Mogla je lako da mi sruši san, san o ženi pod lampom, ali, kažem, to je bila tek nanosekunda jer već u sledećoj ja sam opazio, u toj plavičastoj uvali, u toj kaplji koja samo što nije prešla njene ivice, opazio sam radost koja dolazi iz smirenosti, a vidi se kao naročita usredsređenost, prijatno treperenje sa blagom dozom naivnosti. I da, iako ova žena nema rupicu na obrazu, ja branim i stojim iza svega što sam rekao. I priznajem naglas da sam i ja, eto, na neku ženu otkinuo skroz.

 

Posvećeno devojci koja je služila goste na banketu kod…

blog

I could not find the respective owner of this image. If you are the owner and want this image to be removed, please contact me and I will delete it immediately.

 

„POSVEĆENO DEVOJCI KOJA JE SLUŽILA GOSTE

NA BANKETU KOD JANG CIVENA“

Sing Cici, kineski pesnik iz 12. veka

 

„Sasvim, sasvim još devojčica –

Petnaest joj je godina od rođenja

I s njom nežan je samo vetar

Iza svilene zavese, obešene o venjak,

Sasvim, sasvim još devojčica –

Petnaest joj je godina od rođenja.

Kako se radujem: nije je primetio

Niko u kom plamte htenja.

 

Čuo sam: vrlo je bojažljiva i brzo

Savlada je zbunjenost i tad je tek mila.

Jedva vas primećuje, a i kad primeti

Lišce joj oblije sen rumenila.

Čuo sam: vrlo je bojažljiva i brza

Savlada je zbunjenost i tad je tek mila.

Na vama samo u magnovenju

Sklopi pogleda vrela krila.

 

Sinoć rano, kad se nad sprudom

Zgusnuše senke umiruće,

Ona je u pratnji drugarica

Odšetala podalje od kuće.

Sinoć rano, kad se nad sprudom

Zgusnuše senke umiruće,

Ona je ličila na slab cvetić,

Na tužnu vrbu međ prućem.

 

Ona još tako nevešto

Gostima ugošćenje podaje.

Kad vino naliva čini se

Sad proliće ga, al – nalila je!

Ona još tako nevešto

Gostima ugošćenje podaje,

Cvet što joj treperi u kosi

Uznemirenost njenu odaje.“

Duboke tajne nekih žena

Lilit, prvu Adamovu ženu, često povezuju sa cvetom ljiljana. Ljiljan se, opet, često dovodi u vezu sa čistotom, slobodom i nesputanom telesnom ljubavlju.

blog111

O Lilit niko ne misli ništa lepo. Zbog nje su naročito uznemirene supruge. One joj se dive i strahuju zbog nje jer Lilit je uspela da kaže: „Ne želim da budem ispod tebe“ i završila priču. Čak je prkosno izrekla ime Boga, što se tada nikako nije smelo pa je, pričaju, zato iščezla u mrak. Sa sobom je ponela svoju bestidnost, svoju iskrenost i svoje ime.

Da li je usput ubrala ljiljane, retko se priča. Ali se priča da je bila kurtizana bogova. Važila je za uništiteljku brakova, a povezuju je sa svetlošću plave boje.

Takođe kažu da Lilit ima moć da uđe u telo žene. Da li se prepozna kada Lilit uđe u telo žene? Da li se prepoznaju žene koje su rođene kao rođene sestre Lilit? Nije moguće da se ne razlikuju između sebe. Po čemu, to se na prvi pogled verovatno ne vidi ali – sve imaju skladne kretnje, pričaju očima i imaju specifičan glas. I da, vole poklone, naročito ljiljane u providnom celofanu.

Priče

Gladiola je svet za sebe.

gl1

Na prvi pogled, ovaj cvet nema mekoću većine cvetova koji prvo padnu na pamet. Ipak, i gladiola ima svoju priču baš kao svaka druga biljka.

Njeno ime potiče od latinske gladius – mač, od čega potiče i reč gladijator odnosno onaj koji drži mač nalik na lisku ovog cveta.

Gladiola ima raznih vrsta. Neke leče, neke hrane – naročito svojim lukovicama, a neke krase bašte i kraljevske vrtove.

gl2

Gladiole se potpuno menjaju kada se lagano zavrte oko ose. One nemaju tu snagu suncokreta ali postoje ljudi koji vole da ih okreću. Tako gladiole nekad zaliče na uzdržanu radost, nekad podsete na gladijatorke u areni, one koje drže mač sa drškom nalik na cvet gladiole, stežu ga jer sada imaju priliku da postanu slobodne ali u igri u krvi na život ili ništa. Nekad se gladiole okrenu tako da podsete na ženu koja se svlači i licem nestaje iza kapije od bajke…

Gladiole su svet u kome je moguća svaka priča. Takve su gladiole.

Slika

2

Odlučila sam. Ovu ću. Zelenu. Prozirnu, providnu, prodornu, ponosnu, poniznu, prozračnu, penastu, penušavu, takvu zelenu.

Takva ide uz ovaj momenat, uz ovu sobu, uz ovu baštu i uz ovaj grad. Kako sad rečima da se dočara, a da se jasno vidi? Mora da je moguće rečima. To je veliko nešto, Veliko Nešto. Baš kao zeleni veo koji kao da je neko spustio.

Slika u prozoru prikazuje hladno vreme. Grad je u vetru… šta je još malopre bilo? Bašta. Iako je ušuškana visokom ogradom, oseća se ovo kretanje vazduha koje dolazi iz Maroka ili Turske. Čak i među zagledanima u njega ima neslaganja oko konkretnih stvari. Ima li konkretnih stvari? Zagledani su u pravu i nebitno je odakle je vazduh ušao u baštu.

Da, soba. Soba je u mraku ali je grad veoma osvetljen, Mesec je okrugao, a široka bela kuća preko puta, puna je svetla u prozorima.

Skidam prozirni zeleni veo,

providan, prodoran, ponosan, ponizan, penast, penušav,

takav sam veo htela,

takav veo skidam sa prozora,

zeleni veo-pokrivalo, i zeleni mlaz, zeleni oblak, zelena oaza, tačnije oaza sa zelenom kapijom od zelenog bilja čija se boja menja sa svetlom. Taj prizor je stvarno redak: niz bilje neprestano teku kapljice vode. Već na ulazu, zbunjeni putnik doživi jasnu radost jer je žedan. …zato, zelena, odlučila sam. Ali sa kapljicom plave. Tirkiznozelena, ne tirkiznoplava jer je iz zelene nastala slika. Tačnije, ispod zelene pene koju je u zelenom velu, svojim rukama doneo onaj vetar.

Svako lice ima pisca

 

b1

I could not find the respective owner of this image. If you are the owner and want this image to be removed, please contact me and I will delete it immediately.

 

LICA I MASKE

Stav, kolebljivost, zbunjenost, uverenost… mnoge nijanse onih 6 primarnih emocija koje psiholozi uvek navode, mogu jasno da se vide na licu.

Po licu se prepozna da li si ispavan, koliko umoran, skoncentrisan… po licu se vidi zainteresovanost i dosada, a ako se zgroziš nad nečim, prvo licem to pokazuješ. Iznenađenost isto najčešće kreće od lica.

Sve to donekle može da se prikrije maskom. Maske su čudo, njihova istorija, namene…

Najstarije maske nastale su zbog obreda i ceremonija. Pravili su ih i koristili protiv nečistih sila, urokljivih pogleda, a vremenom i u pozorištima da izazovu strahopoštovanje, smeh, užas… kasnije na zabavama i raznim povodima…

Maske su privremene. Lice je isto. Bilo čije lice. Ili lice bilo čega. Uprkos promenama koje donosi vreme.

Svako lice može da se naslika, zamisli, fotografiše, opiše.

Šta želiš da otkriješ na nečijem licu ili da sakriješ na svom, zavisi od toga na čemu ti je fokus – na licu ili na maskama, ukoliko lice pristaje na maske i, naravno – ukoliko mu maske pristaju.

Boje

bbbbbb

I could not find the respective owner of this image. If you are the owner and want this image to be removed, please contact me and I will delete it immediately.

 

Znaš li zašto priče o bojama uvek privuku? Zato što su boje iluzija. Tako je bar govorio još Gete u svojoj „Optici“ iz 1704. Ništa samo po sebi nema boju. Jedino što u svetu, i ko zna u kojim svetovima još, ima boju, tačnije ima u sebi sve boje sveta, jeste svetlost! Svetlost pada na predmet određenog oblika i teksture, i odbija se o njega. To što vidiš je određena boja, i ona se „javlja“ u trenu tog odbijanja.

Bojama svašta može da se objasni, opiše, tumači. Nekad se nešto kroz boje vidi, to mogu na primer osobe koje tonove ne čuju već ih opažaju „očima“. Sve su to takođe iluzije. Tvoj doživljaj, osećanje, i to je onda iluzija.

Naravno ako se gleda kroz boje.

Evo zbog čega.

Upireš se da ispratiš kako plavi oblak menja oblik. Ti tačno vidiš da je oblak plav, ne beo. Neba kao da nema.

Plavi oblak su spletovi gustog plavog dima. Neprestano se kreću. Menjaju lica. Najednom ugledaš svoje. Oblak je dobio sve tvoje crte. Gleda te. I u trenutku kada zaliči da će nešto da kaže, na tebe se sruči crvena svetlost, kao na pustolova i ratnika pred vratima pakla u Danteovoj knjizi, i misli ti lete, sve prolazi kao film, nebitni detalji, šara, šolja, pokret, reč… i najednom shvataš, ali onako kao kad se zemlja zatrese, shvataš da je dim koji oživljava divotne plave oblake došao iz strašne vatre ustvari. Tada se oblak odvaja od tebe. I tačka ponovnog odvajanja je tačka poklapanja. Mesto i vreme. I olakšanje. Potpuni mir. Koji je, svakako, morao da dođe iz vatre, i da boju vatre pretvori u plavo.

 

Lampe sa abažurima baš daju prijatnu svetlost. Ovaj abažur je crven. Sve oko tebe ima taj preliv. Ali kako se fokus širi, tonovi su sve tamniji, a prostor dublji, sve do sasvim crnog.

To je nesvest.

Ona je došla iz mirne crvene, ne znaš joj trajanje, vreme, početak, kraj, ništa ne znaš. Ona spušta svoju široku senku na tebe i ti nepogrešivo osećaš, ma kako da zastrašujuće jeste, da će te vratiti svetlosti lampe. Zato toliko odbija, privlači… odbija, privlači… jer ne znaš kada će da se desi… i odjednom – ničega, ni jednog oblika, ni jedne boje, potpuni mrak, u mraku nema boja jer nema svetla… i nešto nalik buđenju, više kratkom dremežu koji se okončava naglo… preklapanje, olakšanje.

Ovaj mir je prošao kroz neizvesnosti i strepnje da bi boju tame začarao u duboku tihu nijansu crvenkastog svetla. I da bi lampa opet bila ono što jeste.

 

Gledaš u noć. U sobi je takođe mrak. Nebo je indigoplavo. Taj tamni ton u boji, bez koje ne bi bila takva, ta neophodna tama vuče u nepoznat prostor koji se primiče odgore. I, više nagonski nego svesno, trzaj tvog tela te vraća u gustinu plave, zatim u sobu, na krevet u sobi, gde sada sediš i kroz prozor gledaš noć… mir… što je svakako morao da dođe iz moćne tamne, koja umalo da te odvuče gore skroz.

 

Odjednom si među zelenim lokvanjima. Nije duboka voda, hodaš kroz nju. Zelena je i boje je prozirnog kamena. Vide se na dnu. Odvajaš prste od lokvanja. Kliziš ka nečemu dole niz jednu treperavu nit, sve do dna… Tu si užasnut lepotom i užasnut sumnjom da nećeš moći da se vratiš. Tu je zelena sve dublja, gušća, sve se manje čuje, posle hučanja nema više ničeg… na tren ničeg… opet se javlja sumnja, pa užas, pa lepota… tvoja ruka na lokvanju. Tvoje ruke na lokvanju ponovo. Tačka… poklapanje… olakšanje… Mir… koji je morao da dođe kroz naročit sudar plave i zaslepljujuće žute, i da boje mira i Sunca spoji u zelenu, koja je, ako je po ovome suditi, boja tvog pravog mesta i trenutka.

 

…u svetu, i ko zna u kojim svetovima još, ima boju, tačnije ima u sebi sve boje sveta, jeste svetlost! Svetlost pada na predmet određenog oblika i teksture, i odbija se o njega. To što vidiš je određena boja, i ona se „javlja“ u trenu tog odbijanja. Tako izgleda svet.