REČI, ZVUCI, OBLICI

Meni Skoči na sadržaj
  • Početak
  • „Petlje“
  • O autoru
15 avgusta, 202115 avgusta, 2021 tanjat

Ja sam MN, i skrenuh sa staze

27 jula, 202127 jula, 2021 tanjat

Odlaženja

28 juna, 2021 tanjat

O haiku poeziji

22 juna, 2021 tanjat

Noć i svetlost

21 juna, 2021 tanjat

Iz daljine, iz blizine

1 juna, 2021 tanjat

Kroz zvuke, reči. Kroz reči, priča. Kroz priču, mnogo priča…

31 maja, 202131 maja, 2021 tanjat

Utisci

22 marta, 202122 marta, 2021 tanjat

Scena

19 marta, 202126 marta, 2021 tanjat

Šta mi je rekla mudra starica kojoj sam rekla

9 marta, 202126 marta, 2021 tanjat

Tonovi, glasovi, zabrane

Kretanje članaka

Stariji članci

Skorašnji članci

  • Ja sam MN, i skrenuh sa staze
  • Odlaženja
  • O haiku poeziji
  • Noć i svetlost
  • Iz daljine, iz blizine

Arhiva

Kategorije

  • Dnevnik čitanja
  • Moje stvari
  • O Suzi
  • Oblici

Meta

  • Registracija
  • Prijava
  • Dovod unosa
  • Dovod komentara
  • WordPress.com

Posetite moj instagram profil

...jer me prepoznaju 🖤
...i bi 🖤
Nastavila sam se na 'priču' sa prethodnog posta od pre neki dan 🖤
...🖤
Still round the corner... 🖤
U knjigama, kao i u životu, uvek postoji peta strana sveta 🖤
...🖤
Šeherezado,
...🖤
Zažmuri, šapuće je i ljubi. Žmuri, samo žmuri. Šta vidiš, reci mi sad. Čamac. Klizi rekom. S jedne strane je šuma. S druge čistina. I nešto dalje kuća, nevelika kuća u cveću. Ima li ograde oko kuće, kapija neka? Ne. Ima li iza kuće još kuća? Da, ali one su daleko. Ali vidim čamac. Koga vidiš u čamcu? Prazan je čamac. Nikoga nema tu. A u kući? Prazna je, znam. Ali ispred nje stoji neko, u velikom cveću. Ko stoji, pita šapat. Dečak. Poznaješ ga? Ne, ali kao da ga znam. Šta radi dečak? Gleda ka čamcu. Majušni dečak u džinovskom cveću. Gde si sada ti? Na rubu šume. Ideš ka reci? Da. Zašto ka reci? Da stignem čamac, da ga zaustavim, da ne ode. I onda da uđeš u njega? Ne, nego da uzmem dečaka za ruku i povedem ga ka vodi. Dečak te ne poznaje? Ne. Pa? Poći će sa mnom, i plovićemo rekom. Gde si sad, pita glas što ljubi. Blizu kuće. Gledam dečaka. Šta dečak radi? Gleda me crnim očima, i oči mu se smeše. Da li ti kaže nešto? Ćutimo, ali mi pruža ruku, meka je, majušna je. Znaš... Reci, reci mi. Dečak je sačinjen od titraja svetla i tri kapi parfema. Šta sada radite? Sklanjam leptira sa njegove kose, prskamo se, on se smeje ali... Šta je bilo? Dečak se uozbiljio sad. Zašto? Pita me nešto i prvi put čujem reči iz njega. Šta dečak pita, šapuće. Pita me: "Šta sam ja tebi?" A ti? Osećam bol, ushit i sreću. I šta mu kažeš? Privijam ga uz sebe, stavljam ga na grudi, kažem: "Ti si moja duša. Moja duša, duša", to kažem, kaže, pa otvara oči i vidi sebe kako ruke provlači kroz pesak, i kako ga voda suzama kvasi.
Pusti bajku da bude bajka, jer bajke su za večnost. Bajka se samo ponekad učini ravnodušnom, nekad je uzavrelog strpljenja, nekad u duboku tišinu uđe. Sve su to delovi njene radnje, razne scene, dragocene, nekad čudne, baš kako u bajkama i treba da bude.
Crvene, sa belim krugovima, umetnute kod nogu stabla postaju sve veće. Postaju kuće-pečurke, sa poluokruglim prozorima i polukružnim otvorima kroz koja može da se uđe. Da uđem? Ući ću, samo da obiđem još jedan krug šumom. I pođem u šumu. I pogledam gore, ka granama, kad tamo: ogledala, nevelika. I imaju oblik romba. U koje god da pogledaš, svako te privuče. Pošto je počeo vetar, ogledala prave sazvežđa, pa se ponovo rasprše. Vetar me podiže jer kamenje nisam stavila u džepove. Tako se zagledah izbliza u jedan romb, i videh sebe. U sledećem sam bila nešto drugačija. U trećem još više. U četvrtom sam se videla s leđa. U petom sam videla sebe sa deset godina, u šestom prvu trudnoću, u sedmom sve životne porođaje, u osmom jednu tajnu, u devetom sebe nasmejanu, u desetom užasnutu... Ja to sad brojim, tad nisam. Slike su pravile buku. Vetar je fijukao. Uplašila sam se da će me moja šuma povrediti, da ću biti izneverena od strane moje šume. Šuma nema ime. Kako da je zamolim da se smiri? Da kazem: "Šumo, nemoj da me izdaš. Budi kakva jesi da mogu da se vratim kući. Šta ako šumu baš briga za mene? Ko sam ja šumi? Sigurno nije zbog mene udomila pečurke koje izrastu u stanove za zalutale putnike. Suze su mi potekle zato što sam bila toliko sama. I očaj je obuzeo moje srce. I sve želje su iščezle. I svi strahovi. E, kada se to desilo, vetar je stao i nestvarni mir je zagrlio šumu. Ruke su same pošle ka grani, ubrale dva ogledalca i stavile ih na uši. Svetlucave minđuše rasterivale su mrak. Još dva, tri koraka ovom stazicom, pa iza onih pečurki, i onog stabla, i eto, moći ću da se vratim kući.
Ona ima naročit odnos sa Mesecom. Ako trči brzo, brzo, moći će da vidi kakav je sa druge strane - u ovo je verovala kao sasvim mala. I sada veruje. Tu se ništa nije promenilo. Ni Mesec se nije promenio. Mesec je veran. Ima svoje vreme, i svoje mene. On nju miluje dok šeta, ubrzava je dok trči, i pokriva dok tone u san. Kada je na nebu, naravno. Mesec, naravno. I kada je zavesa razgrnuta skroz.
Moja priča je htela toliko toga da kaže. Međutim, bila je snena, bila je bosa, okliznula se i iz njenog plavog vela ispale su sve reči. Ja sam joj tada prišla i sklonila uvojak kose. Priča se zagledala u mene, pa me vratila u sobu. I uperila prst ka polici sa knjigama. Uzela sam tu, koju je htela. Neko, mnogo bolji od nas dve, morao je da zaokruži ono što sam ja od priče očekivala, i što priča nije mogla da da. Zato sam priči tiho čitala jednu pesmu, beskrajno mnogo puta, do duboko u noć. I zato je priča, sad umorena, priznala da nemoć ne dolazi uvek iz slabosti, i da je nemoć čestò snaga. Da nemoć nekad samoći daje smisao, i zvuk, i oblik, i da je nemoć u ljubavi pobeda. Eto o čemu smo cele noći pričale moja priča i ja, dok sam joj čitala Lorku, dok se odnekud čula gitara, i dok su se reči vraćale, i vraćale, i vraćale, milujući moju priču i mene, dok su šaptale kako uvek postoji način da se izgovori ono što mislimo da nikada nećemo moći.
Evo ovako: hoću da nacrtam crtež, i hoću da na tom crtežu bude glas koji se vidi. Hoću glas koji se vidi. I drveće, šumu. Hoću da na tom crtežu bude miris koji se vidi. I hoću maslačak hoću da se na crtežu čuje Huuuu, i da sve onako lebdi. Hoću da nacrtam šumski put, vrludav, vijugav, ovlaš utaban, jer tom šumom ne prolazi mnogo ljudi. Hoću da se, tu negde levo, zasijaju kupine. Hoću da se na crtežu vidi njihov ukus, baš da se vidi. Hoću da bude vreo sunčan dan na tom crtežu, i gusti hlad u šumi. Hoću da u dnu šumske staze bude izvor vode. Hoću da ona osveži, baš da osveži. I hoću da se čuje muzika, baš da se čuje. I hoću da hodam tuda dugo, ceo dan, sve do prvog sumraka, sve dublje, sve duže, takav crtež hoću. I hoću da onaj glas, s početka ove priče, kaže: "Hajmo na sigurno, pada mrak", da se čuje, čuje.
Trajanje bezumne potrebe da se pobedi telo, i svaka granica. TO kad obuzme, svaki razum se gubi. Razum nije dorastao ovome... ovom trajanju, trajanju zbog koga prestajem da mislim, zbog koga čelo spuštam na kolena, zbog koga mi drhti vilica i svi zvuci umiru... Pretvori mi to ludo, nerazumno trajanje u čekanje koje ima čarobnost, i ushit, i ishod. Uprkos zakonima tog trajanja za koje svest ne zna. Probudi se iznad mog kreveta. Ujedi moju reč. Pssssst, ovo ne sme niko da zna: sećaš se onog što se nije dogodilo? Stajali smo i pričali sasvim malo udaljeni od ljudi. "Želim da te poljubim." "Već jesi." Ti učini da svest o granici bude pobeđena. Dopiši ovu priču. Zaokruži trajanje. Na način koji potvrđuje da je bezumlje sasvim u redu, da ono iza sasvim postoji, da smo tad zaista bili prvo na terasi, a onda sišli do obale, da si naredio mojim rukama, u najnežnijem bezumlju, da se spuste na stenu i da tako ostanu... Razgrni te alge od reči. Doplivaj. Uvek ustanoviš gde sam, a ja te čujem i kada nisam sigurna da sam te pozvala, kao što te nisam zvala da uđeš u trajanje. To se desilo. Tako se ono i stvorilo. Tako je i došlo do priče.
Tiho mi govori. I pusti tu reč. Ja volim kada mi pričaš. I kada pitaš. I kada mi okreneš glavu da bi video kako sam čula. Pusti tu reč. Da me poljubi. Jer ako to ne učiniš, ja ću sada, ja ću sada... To je zbog milja. I čežnje. I nejasnog bola. I sile. I potrebe da slušam. I svega, svega. Tiho mi govori. U ovoj crvenoj sobi. Pod ovim crvenim svetlom. Ja ću žmuriti. Okretaću se u marami od crvenog tila. A onda pustiti tihi, promukli krik, jer me je jedna od reči ujela i brzo se vratila tebi. Pričaj mi. I daj mi pravo da cvilim dok šapućeš, jer sam dopustila vilici da se trese, i zgrčenim prstima da ne daju da ih otvoriš jer im je tako lepo. Pričaj. Pričaj sve te lepe, nežne, bezobrazne reči. I čini to tiho. Dok se izvijam iz tila i odlazim u noć. Kroz čudesnu svetlost. I sa cvetom u kosi koji danas niko osim tebe nije video.
Šapat je dodirnuo moj obraz, onda se na kratko odmakao jer je rečenica bila duža i učinilo mi se da nisam razumela. Onda je ponovo dodirnuo moj obraz, taj šapat, i naveo moju glavu da se nagne u stranu. Usmeravao je, vodio i zadobio konačnu moć. Taj šapat. Koji je moje očne kapke naveo da se spuste, naveo moje trepavice da se spoje ne bih li videla veliku vodu. Tada sam čula iz sebe zvuk sličan onom koji čudna ptica pušta dok uzleće. Šapat je šaptao. Šapat je paralisao. Vladao. Voleo. U najjačoj tihosti sreće. Tada se ptica opet čula. Sve je to dolazilo iz samog dna mene. Čula se i jeka. I rika. I naricaljka. I smeh. I huk talasa. I prštanje stene. Tada se ptica oglasila treći put. I more me je izbacilo na obalu. I tamo je vladala tišina. I tamo nije bilo ruku koje šapuću. I ptica, hučanje, talasi, probudili su se i plakali. I vukli me. I ja sam stezala vazduh da bi me ruke od šapata vratile tamo. Da bi mi ruke od šapata pričale priče. Da bi opet bilo onako silovito i lepo. Da bih posle uranjanja opet izronila. Da bi se ptica opet javila. Da bi se čuo pucanj. Da bih na kamenu zaspala i probudila se u novom, tihom jutru u kom me šapat vodi u novi krug, do novog dna, oko planete Zemlje.
Bio jednom jedan car. Strašan car! Namrgođen, zamišljen, ozbiljan, zagledan, u dvorani stoji sam. I dođe princeza, plava, titrava, bez najave, samo odjednom. Caru je slab vid, pa zagrme ne znajući ko je, jer grmljavinom uvek počne sve. Ali kad razabra nju, glas mu se stiša, pa reče nežno: "Priđi, kćeri." I ona nasloni glavu na njegovo rame. Strašno rame. Cela da na njega stane. I htede da upita... jer je osetila nešto, nešto...ali je on odgurnu nežno, zagleda se u nju i pusti majušnu suzu. Tek jednu kap. Ne znajući da ona zna. Kap kanu na njen dlan. I načas, eto, kapljica postade srce od stakla. Princeza se pokloni, izađe iz dvorane i trčeći ode u svoje odaje. Otvori onu kutijicu od zlata, pa spusti i ovo malo srce. I zakle se da će mu, kada je jednom bude poklanjala njemu, reći: "Ovo sam čuvala za tebe, tata", umesto: "Visosti, i care moj."
Psssst! Neću niko da čuje. Samo ovaj svetleći krug, treperav. Tu. Pogledaj. Potrudi se. Nalevo, tu. Pruži prst. Prođi prstom kroz krug. Osetićeš peckanje, toplo, titravo. I blagost će iz prsta početi da se širi kroz ruku, pa drugu ruku, vrat, lice, noge, stomak, ramena, čelo, um. Blagost će ući u um. I vetrovi će se obratiti u tišinu. Pssssst! Neću niko da čuje... šta su vetrovi vikali... dok se tišina nije spustila... dok glava nije ušla u svetlost, pa onda celo telo, pa zatim put kojim se telo kreće... Neću niko da čuje šta je sve bilo... Tiho... Psssst! Prošlo je. Dobro je. Tiho je. O, kako je tiho kada se tišina izbori za konačnu reč.
Create a free website or blog at WordPress.com.
REČI, ZVUCI, OBLICI
Blog na WordPress.com.
Privacy & Cookies: This site uses cookies. By continuing to use this website, you agree to their use.
To find out more, including how to control cookies, see here: Cookie Policy
 

Loading Comments...